Женски свет

ваљаном израдом. Поред нрекрасног рококо сервиеа, ваза са композицијама нуним Фантазије, нађогае се ту студије у стилу и керамици. чинке, мустре за вез и upeдиво, гптудије са бојама и по природи, орнаменти у садри, резарије у плуту и цртежп на дрвету, ствари од дрвета и коже, па и сами акварели и слике са уљанпм бојама. Школа у Влаубајрену одликовала се цргежима цвећа по узорцима и по природи. Колико од свега тога богатога рада могле би иоказаги наше препарандије и више девојачке игколе и од колике користи би било за образовање наших женскиња у њиховој најважнијој струци, кад

би се учитељицама тога предмета пружи ла могућност, да гдекад обиђу такве узорне изложбе као што је била ова у ИТтутгарту! Управа наших школа требала би заиста већу пажњу да посвети обиму и методи женског ручног рада у нашим школама и да настоји, да и тај предмет постави као и друге на модерне основе. Још ћемо при крају иоменути ваљану књижицу под насловом „Fur Fleissige Hande a (Stuttgart, Kob. Lutz), коју су израдиле две учитељице женске раденичке школе у Хајлброну. По стручној оцени то је једна од најбољих књижица у својој струци. (М. П.)

УСАМЉЕНА ВРБА.

Арањ

to ме ту иосади посред челоиека Да сред жеге живим ово мало века ? закопа корен ту мог жића млада, Да у песку живим без цвета ; без лада? [ Нек буде проклета Та бездушна рука целог овог света! Посред зелен луга, крај потока мала Весело сам млада дане живовала : Од ветра, од сунца скривена сам била Удисала лахор, сок кристални пила; Сваког јутра рана Росице ми беше пуна свака грана Здрављало ме сунце зором иа уранку Кроз шатор од раста своју милованку У вече би рекло: „збогом“ а ја мала С лахорићем малим отпоздрав бих дала У подне ме лети Загрљајем жарким знало да поштеди. !Iод-а-мном је трава, свуд по цвеће На сребрн ми листак шарен лептир слеће Још са витих грана, које бисер краси Милих тица складни чули би се гласи А дође-ли вече Славуј мили. тужни на грану ми слеће ! Кад омара дође, у те летње дане, Сиустила бих ближе ладној води гране Па док би.с' у води огледала мала

Ноге би ми прали брезброј малих вала! Вртлог би ее вио llа uo води цвеће све мени скупио. На у воду бистру, ону крај манека Дошла би ее купат’ мила, бела сека, Ја јој пружим руку, да се сиђе бајна, Дивни стас јој скријем испред сунца сјајна Лишћем бих је скрила Да ј’ не види нико пазила сам била. Пастирчету младом, кад га стегну боли Гранчицу бих дала, коју оно воли, Од ње фрулу прави, па жалосно свира, Сваки онај гласак у срце те дира; Песма тугу снива, Ал’ срцу му лакше, много лакше бива. А сад сама етојим у пустињи тужна Једино ми другатво крекетуша ружна Бабин буџак гледим, кишице сам рада Јер ме мори жеђц-ч, ал’ залуд је нада; Студенац је тамо! Ал’ од њега воде не стиже ми амо! Крај мене је поток засушен одавна, Скоро ће се сувом земљом да изравна И мс-ст беше некад на потоку туди, Ал’ и њега давно украдоше људи . . . Ох! росице мила Ороси ми дишће ; да би с’ освежила!

Бр. 9. ЖЕНСКИ СВЕТ

133