Женски свет

лучно, да нас је инФлуенца задесила право 23. новембра, али пошто су се првих педесет и девет случајева званично констатованих у Копенхагену појавили у току једне недеље, од 1. до 7. децембра, то је дозвољено закључити, да се болест угњездила већ тада, још потајно, пре својих осам дана. Здравствено стање код деце било је у опште редовно; дочим је шест заводских проФесора напала свом жестином болест, није за тих четир недеља нп једно дете имало инФлуенцу Истина да је било неколико случајева реуме, али без изванредног значења и не више него и других година у јееен и у почетку зиме. Ма да дакле званична статистика не помиње ни један инФлуенце међу нашим питомцима, ипак нам посведочавају граФичне таблице, које показују телесну тежину деце, да су на неколико дана непосредно пред 23 новембар продрле невидљиве

клице болебти у наш завод и да се утицај борбе између тих клица и деце почео јављати 23. новембра. Та борба утроши ла је тако много животне снаге, да ор гани за храњење нису могли скоро ништа да нринесу за нормално растење телесне тежине; кроз поменуте четири недеље оно се шта више умалило скоро за 500 грама за свако дете, кад се изведе упоређење са пређашњим опажањима; тај мањак доказан је за свих шесг група, које су засебно мерене, а био је знатни ји код старијих девојчица (15 до 17 година) него код старијих мушкараца, што цоказује да је у мушкараца било више отпорне снаге него код девојака. Званично дакле није било у нас ни једног случаја инФлуенце, али у ствари имало је зацело свако дете у нашем заводу за време од четири недеље од 23. новембра до 21. децембра. Отуд се може и то закључити, да смо сви били инфлуенцовани • (М. П.)

СЕЋАЊЕ.

ПО НЕМАЧКОМ.

lf ;!лцрце то je рака нема, Где је љубав сарањена. АјГ кад небом месец шеће,

Из гроба се љубав кћеће. И над тобом лебди бледа, А са оком сузна гледа.

Војин Бикар.

ДОМ СИРОТНЕ ДЕЦЕ У БЕОГРАДУ.

УB. бр овога листа, у белешци „ Дечије спашење и изнето је, како су у Паризу две госпође основале друштво за помагање и спасавање деце, која су без Заштите и одбраие и која иду путем пропасти своје. У истој белешци помиње се и то, како је и у Српству учињен један нокушај у томе, тиме, што је др. Н. Ј. Петровић још 1880. г. својом књигом „Дечији јади“ поцренуо то исто питање н код нас. Мп смо овом приликом ради да о тој ствари проговоримо коју више и да изнесемо шта је у том послу до сада рађено и урађено за српску сирочад. На-

дамо се да ће то интересовати поштоване читаоце и читатељке овога листа. „Сиротињо, и Богу си тешна, а камо ли земљи у којој си!“ вели А да ли је сиротиња тежа Богу, да ли земљи у којој је, да ли сама себи, мучно је измерити и пресудити. Тешко је и оно ме г који пати сиротињу и невољу, а тешко је и ономе, који гледа како се дру ги мучи и патп, нарочито ако је посматралац човек који има очију да види, ушију да чује, сриа да осећа, да га душа заболе за нерођеним као и рођеним. Колико је тешко гледати човека здра ва и читава, кад падне у зло или невољу какву, јога је теже гледати у невоља та-

154

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 10