Женски свет

Наше грађсвине са последњих неколико изложаба стекоше светска гласа. Стра ни народи увидеше у њима врло добру робу, те их пригрлише и куиују од нас по јеФтин новац а ми илаћамо скупо њи хову моду и шареннла. Изложбе m којнма беху рукотворине наших проетих сељакиња, да.доиш им вољу и полета за даљи рад и оне раде. али на жалост нема ко ће да им предњачи, да им да упутсгва у каквом духу треба да изводе ту своју рукотворину изопачују и изглед и градиво, повађају се за „модом“, па већ ви димо у „сади платну“ такових разнобојних Фигура, какове тобож има у разном фином дућанском платну; па тако исго и ћилимове изопачу]у са уткивањем вунице, која је непостојана и по јачини и по бо ји. Њоме изводе разне Фигуре, које ни у слагању боја, ни у извађању Фигура ни не одговарају условима лепо те Камо лепе среће, да ова,ј рад пригрле наше Српкињице из „бољих* кућа. те по свом лепшем укуеу, извађају лепе складне Фигуре а из оног доброг градива, те би нам наше српске рукотворине за цело на част и дику служити могле. Заиста је жалост видити но новијим ћилимовима, од наших првих раделица еивачкиња и стапаркиња, како идући за модом праве читаве накараде од својих рукотворина; на њима су вам неки пауни са дужим кљуном од репа; бокали са већим дршком од самог бокала итд. а да и не спомињем оно неприродно ређање боја у извађању тих Фигура. Ви сте драге Срнкињице прве позване да прво преслицу и разбој унесете у ваше собе, да узмете у своје руке, па да ви дајете правац овом раду, ви га усавршујте, од вас прост свет нек прегледа и у леиом се укусу усавршује, а не прегледајући неукусне Фигуре са својих Фарбачица сукања, које им „Фарбар“ на безу

њиховом намала. Избаците из својих руку „тацнове“ „пашчад“ „тишлајФере“ и друге туђе бљувотине и убилачке луксусе, па унесите у ваше избе праве српске радове; радове, којима ћете целом евету показивати да сте праве Српкиње а не робкиње туђих лудорија Није Српкиња она која се само именом cpuским зове, него је она права Српкиња, која и наше обичаје зна да негује, и чува; без правих српских рукотворина, не могу се ни ирави ерпски обичаји одржати. Нисмо мислили са ово неколико речи одвраћати наше Српкиње од умерених раскоша, и тога мора бити тамо где може бити, али нека га раскош српска буде, нек се у тој невиној раскоши Српкиња поносити може. Ето нам златне жице, ђерђеФа и ћерћелије, везите Србину кошул>у а себи зарукавље: везитена задужбинама лавор гране и ериско иисме; велим, везите, а не у тим приликама да око хартије обмотавате! Нису нагае старе раделице ни себе ни друге обмањивале, него су онако радиле, како ће свагда еветла образа на дивану бити. Ни.је стид радити, а особито преети и ткати. Кад су могле наше најотменије госнође и кралшце ирести. ткати и весги, о чему нас наше народне песме и новестница уверавају, а зашто да не могу данашње Српкиње и Српкињице. Ево гато вам наша повесница казује: Грчки по сланици кад дођоше на сриски дворац краља Доброслава (Стевана Уроша I.) затекоше му жену краљицу Јелену, царску ћерку, где у друиггву са снајом јој кћери мађарског краља и дворским госнођама преду, они се нису могли чудом да начуде овој вредноћи и таковом нлеменитом раду. Још једном велим, Српкињице преслицу за пас а разбој под икону па да те види Бог! („Д. Л.“)

Бр. 10. ЖЕНСКИ СВЕТ.

157