Женски свет

завод у Паризу, ту треба у рачун узети и ону разлику измуђу Београда и Париза, Србије и Француске. Но још смо далеко од тога, да можемо рећи, да је успех сја јан. Тек кад друштво ово буде бројало на хиљаде. члан Ова својих. не само из Београда, него из целог Српства, кад оно бу де срећно да међу добротворима својим има Стотине онда се можемо надати да ће се учинити колико треба. А ми се надамо да ће тако и бити и да овај у Српству ирви завод за сиротну и нануштену децу заслужује веће пажње и иот-

иоре свију људи, којима је Бог дао те имају и могу помоћи пружити онима који ничега немају и којима је помоћ преко ЈТ Т ТТ нужна. гУ Примедба. Члан Друштва за иотаомагаш и васиитање сиротне деце може бити сваки (мушки и женски) који улаже редовно по 6 динара годинтње. Добротвори. који Дому сиротне деце приложе најмање 500 дин. бележе се на мермерној плочи златним словима на самом улазу у Дом. Члански улози од члановаван Београда могу се послати у писму, адрнсопаном на Друштво, а по пријему улога шаље се сваком штампаиа и потписана признаница.

ПРЕСЛИЦУ И РАЗБОЈ!

Благо оном брату, који има' сеју! Сеја ће за брата, танку пређу прести, Танку пређу прести, ситан везах вести; трх ,Нар. иес. [јЈредноћа и радиност до скора красише Су готово сваку Српкињу домаћицу. Немамо ли и данас по где који траг међу нашим рубљем, који сведочи да се наше Српкиње из пређашњег доба, без разлике сталежа највећма бринуле за „постав ‘ од чега ће моћи свима сво потребио рубље да покроје? Зар не можемо и данас видети у ко јој старијој Фамилији по који лепо израђепи тако рећи историјски ћилпм. За кога ће домаћица, по предању рећи, „то је моје свекрве, она је или ко други ткао ; на се сад чува, да се о Божићу преко стола простре или да снаје преко њега под ово слеме дођу итд.“ Није ли то јасан доказ, да су стари наши, односно старе наше Српкиње, покрај свога иначе посведневног домаћег носла и преслицу и разбој сматрале за нешто обвезно, бвз чега је т. р. срамота и било да буде кућа. Прегледајмо само и данас у старијим кућама, по таванима за оџаком, или у каквом сгаром кошу међу гвожђушинама и другим старежом. па ћемо за цело наћи, по које брдо, вретено, мотовило, чу пак, калем, цев и тд Ш га нам ови мртви сведоци говоре? Не сведоче нам јасно да ie кадгод у тој кући зором вретено звр

јало, а на разбоју брдило ударало, платно се белило, од српског беза и домаћин и домаћица па и сви млађи бело рубље носили? Па шта данас видимо? Видимо да се све ове ствари у прашини ваљају; узмемо ли их у руке, свакој ни имена не знамо : једном речи видимо или управо не > видимо на Србину и Српкињи ћерћелију и дереклију: ио собама не видимо наше лепе шарене ћилимове и но постељама лепе беле својом руком откане и лепо украшене простираче, већ видимо на нама швапски уштиркани шифон и шта ти ја знам још. Но собама неки „теписи и копортуси“ а по прозорима „јута“ и друге дрндолије, за чију љубав уклонисмо и слику кућевног свеца са босиљком и врбицом и кандило а мегнусмо лажно огледало; огледалу је место за врати а патрону у прочелу - само да швапској моди. а iiainoj сујети задоста учинимо. Није ово драги Србине само у „бољим“ кућама тако измењено, већ се то у новије доба може да онази и у ратарском сталежу, под изговором „не исплати се више прести и ткати, сад се може све јеФтиније добити.“ Није тако драга Срп кињо! Чинити се да је то јеФтиније: све те швапске накараде мораш ти за твог века двапут ц трипут изменути; а што твоја рука буде урадила, то ће послужити и за века твога унучета и праунучета.

156

ЖЕНОКИ СВЕТ. Бр ' 10 -