Женски свет

Може јш се дакле релиђијозност, без моралности замислити? Релићијозаи је човек срећан: ои се добро ocefici. Ма како се чо,век налазио у рђавим нриликама, - најбоље га може опоравити, освежити, охрабрити релиђија Релиђијозан човек не може мислити на зло, релиђијозан човек мисли само о том и о опћем добру, номоћу божјом, Релиђијозност је и леиа особина свакога човека. Има ли што лепше, него ви дети иобожна, релиђијозна човека? Има ли што лепше, него видети човека, где у даним приликама силази духом својим у себе самога, те и својом снољашњошћу показује е је човек? Па може ли се игде јасније видети ленота релиђијо зности, него ли у цркви? Кога ту волијемо видети: или човека који се окреће које-куда, говори и смеје се, или човека, који пажљиво слуша свету службу божју, који је пун релиђујозпости? Ако је оно само неиристојност, а ово пристојност, оида ја оно називам ирелиђијалношћу а ово релиђиЈозношћу. 4. Било је педагока, који су држали, да децу треба ночети учити релиђији тек онда кад поодрасту: док деца но могу разумети, шта се о релиђији говори, дотле им о томе ине треба говорити. Па и данас има људи, који су у неким иначе стварима стеклн себи гласа као научењаци, који о релиђији, дакле и о релиђијозности, мање-више неће пишта да знају, онда, кад је реч о васнитању мале деце. Моје је мишлење, да детету ваља ночети говорити о Богу, о творцу свију твари. и да му ваља почети пунити срце релиђијозношћу. чим ночне разумевати говор. Васпитање се и не сме обављати у

својим различитим струкама, целима у различита времена: васпитање се мора обав* љати и хармонијски, енциклопедијски; васнитање ваља да буде на свима ступњима заокружено, цело. Да децу ваља већ из раиа почети релиђијално васпитати, држим да ће се и из еледећег увидети : Што се год човек иалази на нижем ступњу свога душевнога развитка, тим му више треба вера, релиђија; гато год човек мање може разумети и схватити, тим више мора да се служи својим релиђијозним осећајем, ако жели, да се спасава. Еад види Индијанац или Негар где јуре и хује жељезничка кола, он мора помишљати на неку надземну силу, која то, што види, узрокује. Свуда нак унапређени, изображени, знају, да та кола тера водена iiapa и ништа друго. Не може се дакле опорећи, да је човеку релиђија у толико нотребнија, у колоко се више еалази на почетним стуињима свога умнога напретка. Па зар се за дечицу може шта друго рећи, ако не то исто? Деца ее надазејош на нижим ступњима духовеог напретка, она треба да уче на тек да постану образована. Да нак деца узмогу поред свега тша да се осећају добро: да узмшу бити мир на и задовољна, иоред свега тога што не располажу знањима, она треба да буду религијозна. Једна нрирода вдада и у одраслом човеку и у детету. По свему томе, 6aiđ малу децу ваља навикавати релиђијозности. Домје позван да највише учини у том погледу; он има почетке, темеље васпитања у својим рукама. Занемари ли се то васнитање на дому, никада се више не дотера у своје прироДНе Границе. (Продужиће се.)

О ПРАШИНИ У СТАНОВИМА.

сунце сија у собу, у којој људи станују, онда се види, како у бњем ваздуху нлови безбројна мно/iŁ л»ина нрашиее. Сва соба испуњенаје таквом нрашином, али се може само видети, кад је јако осветљена. Кад се мало од те собње прашине накуни на једном

стаклу, па се посматра под микросконом, онда се види, да се она састоји из делића угљена, земљастих трошица, љусапа од кбже, кончића разне врсте, спора од гљива и свакојаке друге нечиетоте Све су то такве ствари, које могу здравље на разан начин оштетити, кад дођу у уста и илућа.

ЖЕНСЖИ СВЕТ. Бр. 2.