Женски свет

не општине. наше женске добротворне задруге, наше родољубе и миле Српкиње, да у своме кругу иораде, да се за нашу

децу иодижу оваке школице пре, док није закуцала државна власт на вратима нашег немара, јер онда ће све доцкан бити.

О РЕЛИЂИЈОЗНОМ ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ НА ДОМУ.

(Свршетак.)

5. Родитељима, који хоће да негују релиђијозно чуЕство код деце, остају у главном два средства на расположењу: побожан разговор и молитвице. Најчешће и најобичније средство за буђење релиђијозности на дому је разгоеор са децом о Богу. Овим средством може се врло много урадити на добром релиђијозном васпитању. Свакоме је познато, да су деца по ирироди својој врло радознала, љубоиитљива, свак зна, да деца за свашта нитају : „шта Је то ? зашто ј е то ? како је то ?ит. д. “ Та радозналост дечја врло је удесна за њихово успешно усавршавање. Васпнтачи дакле ваља ту радозналост дечју да упо требе, те да их тако што боље унапређују. Но има млого још ствари што ни човек не може разумети а дете ни толико. tta што дакле и кљукати децу оним зна-I&има, која 'она не могу разумети, ни својим умом схватити ? Тако на пр. ако ДСТе занита: „Ко грми ?“ сасвим је узалудан посао говорити му о муњи и њеним својствима. Дете тако што не би разумело. Или, ако дете запита : „Зашто се иде у цркву?“ зар да му се говори о вери, о важности и потреби вере, о молитвама, о релиђијозности и т. д. и то деца не би разумела. Сви би ти и подобни разговори били бесплодни, за децу до школског доба. Па ипак док су деца малена, док још не умеју добро ни говормтц већ им ваља, по нашем мишљењу, у даним приликама говорити о сгварима, које их могу релиђијозно усавршавати. Кад год се даде прилика, ваља децу опомињати на Бога од нрилике овим речма „Бога ће дати здравље, Бога ће дати па ћеш бити велик, Бога не воли рђаву децу, - Бог кара оно дете. које не слуша свога оца и матер и т. д.“ Оваким говором не само да

деца добијају иојма о Богу, као о суштаству, које може све да учини и којем треба да смо нотчињени, покорни. него деца уз то још неосетно постају и релиђијозна. НГто је дете више наиредовало, што је научило више мислити и судити, све је више потребно да се с њим у колико се може, разговарамо о стварима, којима се буди и развија његово релиђијозно чувство, а пазити при том, да својим сувишним и високоученим говором не пореметимо оно, што смо у младости засадили. Дуг разговор с децом о религији не води к цели, јер је или неиојмљив ил празан. Довољно је п више вреди у згодном тренутку рећи детету : „тако је то Бог милостиви иаредио,“ него да се развезе дугачка беседа. Ако дете запита: „Мати, зашто љубиш икону ?“ боље је одговорити : „чедо моје, да нам Бог милостиви даде здрављаД него мумачити, шта су иконе и како су унешене у цркву ит. д Дете се после оваког одговора само пусти у размишљања и не пита више ништа. Може се, до душе, десити и то, да дете продужи разговор с питањима : „А, је ли мати, како Бог милостиви даје здравље и т. д.“ што је врло можно; но и у том случају ваља одговорити : „Бог нас чува да не падиемо, да се ие ударимо, да ие озебемо, да се не разболемо и тд.“ У оваком пак разговору с децом ваља пазити, да вера п зпање никада не дођу у сукоб, него на нротив, ствари треба тако да износимо, да ово обоје једно друго допуњује, исиомаже. То ће се чинити, ако деци говоримо о Богу о његовој сили и моћи, о његовој доброти и правдољубљу свуда гамо, где има смисла. Кад се нешто може деци протумачити на основу знања, онда се то тако и никако друкчије не сме чииити ;

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 3