Женски свет

кад се пак деца не могу на тај начин поучити, тек онда ваља говорити тако, да им се развија релиђијозно чувство. Ако дете иоказујући ручицом на месец запита; „а шта је оно?‘‘ никако му другчије ие смемо одговорити, него: „оноје месец.“ Ако би нак дете иитало даље: „а шта је месец? ‘ тек онда му се може perxii : „месец је богина жижа.“ Код буђења релиђијосности не треба тежити, да се што више постигне и научи, јер баш на тај начин постигло би се мање него што је нотребно. 6. И молитвице су од велике важности по дечје релиђијозно усавршавање. Молитвом се човек једини у духу с Богом, јер док се човек искрено и својски Богу моли, он је нитом, добар, срећан, релиђијолан. Врло је дакле потребно децу, док су још малена, почети учити, прекрстити се, и Богу се помолити, јер то јако потпо маже релиђијозно осећање, Само ваља пазити, како ће се то учити. Моје је мишљење, да неје основано и да нема смисла учити овако дете, да се прекрсти : „Дед чедо моје, склопи овако нрсте, сад метни на чело и реци : во имја оца, сад метни и т. д. “ Ја држим да ово неје основаи начин, јер се ту дете учи прекрстити, али му остаје срце недир-. нуто. Не тражи се ту, да деге што пре и што више научи, него да се релиђијозио унаиреди. Код деце је главио иример, он више номаже, него паука, па и овде је пример најбоља наука. За то ваља у овом овако постуиити: Најнре треба да се сами иред децом прекрстимо, да полхубимо икону и да речемо : „Чувај нас Боже мили и дај нам свако добро !“ иа тек онда да кажемодетету: „хајде и ти чедо моје, прекрети се леио, иољуби икоиу и реци: „Чувај нас Боже и дај нам оно, шго нам треба! иа кад дете то све уради, онда можемо бити уверени, да је двоје иостигнуто: дете се учило ирекрстити и васнитавало се релиђијозно. Исто се то, односно начина, може рећи и за молитвице. Нема смисла учити децу молитвицама, као неким песмицама, које

деца без икака осећаја говоре. И молитвице треба да се тако уче, да ее уз учење развије и унапређује и релиђијозно чувство у деце. Молитва увек треба да буде молитва за здравље и срећу нашу. Само по себи се разуме, да ни овде не треба наваљивати на децу, да што upe и што више науче. Деца ће молитвице научити најлеише и најлакше, ако виде и чују, да се и ми стариЈИ сами чешће Богу молимо. Радимо тако, на ее не бојмо, да нам деца неће научити молитвице у оној мери у којој је нотребно! Молитвице деца не морају разумевати од речи до речи: нити је могуће нити је потребно, да деца све молитве разумеју. Све и да их тумачимо деди, опет неће моћи све разумети: често и оно што мислимо да су деца разумела, не схваћају. Релиђиозност у осталом и неје ствар разума, него осећаја. Ево шта сам радим у овом обзиру : Ја имам кћер, која ево иде две године у школу. У школи је научила најобичније молитвице, као: молитву Гоеподњу, молитву кад се устаје из постеље, молитву пре и после ручка и т. д. У вече, кад треба да леже, мати јој рече : „хајде сад моли се лепо Богу, па лези да спаваш!“ Она оде, свуче се, стане у кревету, скрсти ручице, окрене се икони и моли се Богу. Ila шта чита? Чита све што год зна: очита Оченаш, молитву кад се леже и молитву кад се устаје, молитву пре ручка и после ручка и т. д. А ја? дајеваљда исправљам? Не, ја слушам у прикрајку и смејем се у радости. Мислим у себи: „Моли се Богу чедо моје, сто нута више вреди то што ти осећаш, него ТО ШТО TII говориш Не води цели. ако упућујемо децу, да се Богу моле и онда кад треба и онда кад не треба. Човек не може непрестано на једно мислити и неје иотребно да то чиии. Ко моли ваља да има узрока, основе то да чинн; кад нема тога, нашто молба ? На против нак, кад год се деси удесна ирилика и кад год треба да се деца Богу моле, ни иошто се то не сме пронуштати: јер то је природан начин учења релиђијозности.

Бр. а. ЖЕНСКИ СВЕТ.