Женски свет

смо шта су радиле за време рата. Сећамо се овде најузвишеније краљице српске Наталије, кнегиње Милене! Тих анђела хранитеља срп. рањеника, те нове Косовкиње, та права самарјанека срца!! Па и сами хуманитарни заводи налазе топле заштите у женски задруга. Ето наша Митровачка госнођ. задруга, основала је себи светло место у историји образовања глуво-немих у Срба! Дакле куд-год погледам, на коју се год грану нашег на родно-просветног живота обазрем, свуда сретам вредне руке, лепа дела, нашег ваљаног женскиња. А то нам даје доказа, да наш народ својој срећи за сигурно спеши! Тако су ето наше Срнкиње стале на културну висину данашњега века, па је код нас излишно и говорити о западном

еманциповању женскиња, које је са природним позивом, способностима и снагом женског света у опреци. Нама није нужна социјалистичка тенденција, нити Бихнерова мисао о еманциповању женскиња, како ју у часонису: „Die neue Gesellschaft u за г. 1878. и 79“, истичу! Данашње моје ступање на ово место, изазвао је пијетет, кога гајим према честитој овд. госпођ. задрузи, која је у племенитим цељима осветлала себи образ међ својим сестрама, и у утицају с њима, заузима увек једно од најугледнијих места! Цветале с њом и остале наше врсне женске задруге што их је год у Српетву, на велику иам част: јер нам уливају наду, да у Српству нар. дух угинути неће! Живеле наше дичне Српкиње!

Допис.

У Бачком Петровомселу, 27. априла. Други дан ускрса о. г. умрла је Милица Тапавица, супруга овдашњег пароха Панте Поиовића. Покојпица је била срцем и душом Српкиња. Само покрај таке жене могао је муж њен у своје време за општу сриску ствар онолико радити и на себе и на породицу своју заборавити. Никуд ишла није, никаква особита одела тражила није, са најлошијим залогајем задовољна је била само да би што више могло за општу ствар претећи. Место, у младо доба своје, да на шеталишта и ужине иде, она код куће седи, децу своју надгледа, „Заставу“ и „Глас Народа“ коригира и овај последњи и експедира. За време устанка херцеговачка и за време ратова између Србије и Турске она се и у таке родољубиве послове упуштала, који би је у оно абнормално доба, и у тавницу одвести могли. Знала је шта је може снаћи; али је у ње била већа љубав к Срнству него страх од злотвора његових. Народна несрећа већма ју је тиштала него своја рођена. Када је чула да Стојковића не ће за патријарха да потврде, читаву је ноћ преплакала. У дневнику своме оставила је трага о неописаном огорчењу своме на неиравду и самовољу силних на земљи. Господа, која тада с мужем њеним беху на сабору Карловачком, сећаће се још писма њена, које је истом писала, да се неда ни намолити ни застрашити. „Нека

ти, вели, и мантију скину; кад си могао до сад преко 30 година без ње живети, моћеш и од сад. “ Болова краљице српске тиштали су је као да су њени рођени, 0 Божићу 1890. г. писала је писмо краљици,* у коме је исту хришћански тешила и болу своме одушку отворила. Када је обесна туђинска већина, лане, у општини Петровоселској закључила, да се Петровосело не зове више тако, но „Чиксек“, то ју је толико љутило, да је мужу рекла да жива не ће остати у месту томе, ако он не буде кадар израдити да се општински закључак од више власти не потврди, na, када су јој мужа шовинистички пештански листови, у тој прилици, због одбране српског имена: „Московским попом назвали, па му судом и конзисторијом претили, она се тога није поплашила, но се тиме поносила. Беше то даровита, идеална жена. Многој приповетци или чланку њена мужа она Ј е улила живота, полета. Често је и сама што интересантно замислила, написала, и мужу на преглед дала. У 6. броју „Сиона“ штампан је њен чланак о Фонду за удовице и сирочад свештеничку, који јасно каже, да то не беше обична жена Срца беше милостива, жалостива. За покојним братом својим, свештеником Ароном Тапавицом, толико је жалила, да га је за четир * Донећемо писмо у идућем броју . Ур,

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 6