Женски свет

„Ја себи предстанљам нешто.“ У овој реченици означује се акат стављања узрока за опажај, па ма се у истини тај узрок и не могао доказати, ма остао чист производ уображења. И овде је сад од иарочитог интереса испитивање делатности душе у детета, јер они многе чешће греше у тражењу узрока но што то бива у каенијем животу. Тако на ир. дете види, кад се ударило, да му мати или дадиља духа на болно место; бол тада умине и дете мисли е је духање узрок престанку бола те духа само и онда, када се ударило на пр. на потиљку, ма да дах не може тада ни допрети до болнога места. На сваки начин да бол може у оба случаја уминути и то је последак сугестије. На овоме се оснива једно од најважнијих основних правила васпитних, који се односи на савлађивање представа детињих. Ја га називам радо „принцииом одвођења пажње а . Реч сугестија се не даје тако лако превести. Ако речемо прицеиљење, наговарање, миг, то смо само један део њезина значења изнели. Карактеристично обележје сугестивног поступања неје само трајно уметање и усађивање одређеног рада мисли, него и с тиме чврсто везани повод, нешто извесно учинитп или проиустити. Сугестије играју врло велику улогу и нарочито ће бити од велика значаја у лекарској нракси, а да имају велика утиска и на нримчиву душу детињу, о томе ни сумње не може бити. Мати може лако изазивати у своме детету лене или ружне слике, које све и да се не одрже потпуно у даљем образовању, то се ипак дуже или краће времена одржавају у памћењу. Кад би се све и покушало, немогуће би било наговором удалити или и само изменити у духовном развићу детињем три елемента, која смо напред окарактерисали, времена, простора и узрока. Али је веома лако наопачке појмове довести тиме у везу те тако забуну произвести. Код тако глупих покушаја дете се не би збунило толико у упогреби свога разума, но у употреби свога иамћења при бирању речи и знакова. Морални нојмови неће бити сигурни у детета у коме су већ унапред усађени лажни

појмови о моме и твоме, о слободном и забрањењом т. ј. о оном што је право а шта неје. У каснијем животу често се указује као немогуће погрешку ту поправити, пошто ее строго самоваспитање без претходног васпитања од других ни извести не може. С тога је веома жалосно што образованији родитељи напуштају своју децу дадиљама и служавкама, које им оваке лажне појмове усађују. Очеви су већином заузети званичним радом а после „треба им одмора,“ а матере опет имају својих „дужности“ према друштву или троше време на непотребно путовање. Највећа погрешка нашег јевропског васиитања у 19. веку је, што се дете с почетка веома мало физиологиски васпитавају а касније се врло много неФизиологиски настављају, па ипак се могло опсежном и методиском употребом одвраћања пажње помоћу сугестије без речи већ у другој и трећој четвртини живота много постићи с обзиром на касније васпитавање речима. Требало би опрезно и постојано оне сугестије употребљавати, које могу бити од користи по хармониски развитак детињ, и у згодно их време примењивати. Нарочито ваља избегавати сва она неФизиологиска срества, да би смо дете умирили (јако љуљање, које је веома штетно по још неразвијени мозак детињ у неочврслој лобањи, сокови који опијају и т. д.) Место тога покрети топле, сухе, меке, глатке руке, изрази и покрети, погледи на дете, које је беспослено или се занима чим не треба, могу учинити много и од велике су важности по васпитање. Ни у којој врсти наставе или самоучења у каснијем животу не учи поједини човек ни близу толико, колико дете за прве четир године свога безбрижног живота опажајима и иредставама у игри задобијеним. Одраслим се чини много што-шта, као да неје ни најмање нажње вредно, детету је иак од велике важпости, јер има за-њ драж новине. Тежња да се скривено открије, затајано изнађе, узрок ком складу, узрок шуму, узрок светлести пронађе, једном речи незаситљива наследна „глад за узрочношћу* у људи, задобије прво задовољење своје

Бр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ

115