Женски свет

уста, које је болесник у истима имао, као трумбета и друге сиграчке код деде ; на даље јастуцима, креветним хаљинама, оделом, рубљем, а нарочито џепним марамама, јер колико је пута прснуло при кашљању нљувачке, те се ту у прашину створила, а да и не узмемо, да се бацили налазе и у зно.ју болесника, као што је јасно до казано ; све те предмете ире унотребе, као и дуварове и патос, нужно је дезинФицираги и од бацила очистити. Човек се не рађа туберкулозаи, већ мора бациле на неки начин у се унети. Међу тим мора се признати, да има Јвуди,

којима је својство ирирођено, да лако моту добити сушицу, icao што лако цодлегпу и свакој другој заразној болести, и отуд су лекари, док се неје знало за бациларни узрок туберкулозе, тврдили, да је туберкулоза болест, која иде с колена на колено. Истина на први мах и изгледа тако, јер многе породице имају љуто искуство, да изгубе велики део својих чланова од сушице, али треба у обзир узети то, да су дотичне куће окужепе, да су и дуворави и одело им пуни оних убилачких ситних биљчица, које ми данас знамо као узрок туберкулозе. (Свршиће се.)

ПОМЕНАК.

НА ГРОБУ МОМЕ СТЕВИ.

lllfr РРт° т ТБO ! Д« еllем китим ; и целивам ; Гр°б ти врелим еузама иреливам. је Стево наш венчани дан ; Та ти си мој био, то није сан. Па ипак јесте; пуст је само сан : Не свиће мени више благи дан. Стевино ј ? срце куцат престало.. . Стеве мог нема ; свег је нестало! И сад те нема али, Стево, знат ! Навек за-те из срце уздисај ; Уздисај из срца ; из душе клик, За-ме живи вечио ; умилни т’ лик. Ти си мени понос, дика ; био! Само с тобом свет ми беше мио ? Без тебе Стево пуст је живот мој ; А с тобом ; дико, рајски перивој. Па зашто нас Боже тако растави?! Зашт’ ми Стеву мога не остави? У Вршцу ; 8- октобра 1890. г.

Мени ионос, дику, друга мила, Чеду оца, родитељ’ма сина. Сироче је твоје чедо Рада, А мени је утеха и нада. Цигло живим, ради чеда мога, За Радмила, живио га Бога! Кад од њега зрачак среће сине, У мом срду бол ће да умине. Њега кад гледам, тебе видим свог, Зато се молим, живио га Бог! Сад с Богом!... реци ми ; коју, Стево!! Зар још ћутиш? та мрак је већ ево. Обузела гробље црна тама, А крај гроба твог клечим ја сама. Тајанствен звук из гроба се чује, Как’ ваздухом само одјекује. Тај звук мрачним гробљем бруји тихо, Мртваца уздах то ј’ нролетио.

Мила Токина .

ЈЕСИ Л’ CPEЋНА?

fecn л’ срећна?... Зачуђено си ме погледала. Дали сам срећна? Срећна!... Мислиш се? 0, кад се можеш ми> слити, кад ти се оно жалосно „нисам срећна“ силом не оте с усана, онда си заиста срећна. Човечије срце је тако уде-

шено, да ире и боље схвати несрећу, него срећу своју. Хоћеш прво да упоредиш свој ноложај са положајем других! Добро, чини то. Али немој гледати оне гере, изнад себе, него оне, ниже себе.

Бр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ.

119