Женски свет

Када, цуро, поред мене Прођеш тихо и сигурно, У срцу ми лик ти дршће, Потресеш ме тако бурно! У. Увршћен сам у песнике И чувен сам по држави;

Кад имена славна нижу, Ни моје се не остави. А што мене мучи, боли И тога је у држави; Кад највећи јад спомињу, Тад се ни мој не остави.

Ив. М. Поповић.

СА СЕЛА НА ВАРОШ.

(ПИСМО СЕСТРИ.)

iilf* Р ага сест Р° Ивапка! Од када ти нисам писала, ево скоро година дана. ? Нисам ти ни имала што друго нисати, до ли да сам ти описивала дивоту, коју ми на селу уживамо. Ја бих и то иисала, али је слабо моје перо, да би могла верно опи сати село и живот у њему. 0, драга сестро, вашим варошаикама изгледа село нешто и сувише обично, иа тако и живот на селу. Али се варате. Та ево до данас се ни један од толико славиих нам књижевника није иашао, да опише село и сеоски живот. Било је по иегде и по нешто, али је то слабо и толико мало к’о зрно песка спрам целе васелене. Зато сам чекала какову згоду, кад кад да ти се као сесгра и пријатељица јавим. Ево баш сада те згоде ! Хоћу да ти оипшем новину у нагнем селу, а та је новина заслужила, да и други свет чује о њој. Чуј сестро! Још некако с пролећа нронео се глас по нашем Ђурђеву, да ће ђаци учитељске школе у Сомбору, или што их ми зовемо „иренаранди,“ давати беседу и то у корист учитељског конвикта. Чисто нисам вероведа, али сам се обрадовала. Та нека, нек’ и иаше село оживи мало ! А, знаш, чуј ме само ти ! Добро ће доћи нама неколико овде, бар ћемо се изиграти и, али ћу само теби рећи, том ириликом се може који којој допасти . . . Ију мене куд ја подох! Но, да наставим. Нисам, као што ти рекох, дуго веровала, али кад сам прочитала прво у новинама, да ће заиста бити беседа, па сам иосле и сама прочптала програм, а морала сам дати наше слике и ћилимове, па и иеколико столица за беседу ех, онда сам се у велико почела и сама снремати

за беседу. Беседа је била заказана за недељу (11. августа). Још у петак у вече се искупише ђаци приређивачи. Ту ти је било из Бачке, Срема и Баната. Кад се чуло, да су ђаци дошли, знаш сесгро, узбунило се цело село, као кад је први пуг ушао у наше село „велосипед.“ И ми, нас неколико „отменији“ девојака изађемо пред наше прозоре, па смо посматрали како се поздрављају међу собом ђаци, па и са домаћинима, те како одилазе у одређене им станове; а тек после, како се искупише на „плац,“ те стадоше певати, ах, сестро, како су дивно певали! Знаш, да сам сва занета била, а срце ми удараше о груди ка’но море о брегове . . . Неки ме необични осећаји обузимаху, и сама себе сам замижљала да је какав роман, те и ја да играм у њему улогу неку . . . Тако сам живила три дана, све док иас нису оставили ђаци. У суботу се све то спремало, па и ђаци су држали пробе, те се није дало само уживати. Осванула недеља. Ваљда се цело село скупило на плац, на се само дивани о беседи и ђацима. Кад је дошла служба, света је било пуна црква, а ђаци су невали на кору. Чула сам, сестро, ваше невачко друштво како пева, али нисам разумела шта пева. Али ово, ово је, знаш, онако просто, па лепо. Знаш шта вели наш свет : да нема велике порције, оии би издржавали те добре и сироте ирепаранде. Ето вицииг, како су нас све очарали, тако да ти се баш искрено изразим. Час-два, па дође и почетак беседе. У једној школској дворани се држао први део, а у другој други део. Да ти опишем

134

ЖЕНСКИ CBET. Бр. 9