Женски свет

о искрености између мужа и жене!

гоепође Поповићке се састало лепо друштво на ужину. Госпође се врло добро провађаху, те их домаћица понуди, да и вече заједно проведу. „Ја могу само до пола осам остати рече млада Јlукићка јер сам моме мужу обећала, да ћу бити већ код куће, кад он Дође.“ „Останите ви само нуђаше је домаћица неће ни ваш муж бити тако тачан.“ „0 он је врло тачан; увек је у осам часова код куће, осим ако га какав важан посао задржи“ рече Лукићка „Важан посао ! Непредвиђени догађа]и!“ зачује се са свију страна. „0, познајемо ми то! Мужеви се обично тиме изговарају, кад заостану у каФани!“ „Моме мужу не треба такав изговор,“ рече млада жена озбиљно. Госпође се наново почеше смејати : „Од куд знате ви то?“ нитаху је. „Отуд, што смо обећали једно другоме, да ћемо увек истипу говорити.“ Настаде мала почивка; госпође се згледаху. „А од кад сте удати ?“ запита госпођа понадија, иосматрајући младу жену зачуђено. Милеви тако се звала Лукићка постаде то дуго испитивање врло непријатно, те само у кратко одговори, да има година дана од кад је удата. „И збиља нисте још ни једаред казали једно другом неистину?“ чуђаше се домаћица. „Та то је нешто сасвим ново !“ „ Ја сам моме мужу до сад увек истину казивала, а уверена сам, да мој муж то исто чини. А и шта би имали тајити једно од другога?“ Све госпође дрмаху главама; то зацело не може бити ; тако што се не догађа у данашњем времену. Сад госпођа учитељка подиже глас. „Брзо ћете се уверити, драга моја, да је то еаевим немогуће, Много се што нредузме, што се у брачном животу не да извести ; и ја сам мислила —“ ту застаде, јер се бојаше, да ће и сувише шта рећи. „Зашто се тако сасвим обично што не би могло иснунити?“ запита Милева уплашено.

„Зато, што с мушкима не би ми никад могле изаћи на крај, кад би увек истину говориле“ поучаваше је госнођа Милићка. „Зато што и они иама не кажу увек истину, па је право, да им вратимо мило за драго“ дода госпођа попадија јетко. „Мени би врло досадно било, да моме мужу увек истину кажем смејаше се госпођа Вујићка макар из шале, морам му шта слагати !“ Госпођа учитељка уздисаше. „0 из шале не би му никад слагала, само да ме нужда не натера“ призна устежући се. Видило се на њој, да се бори сама собом, да ли да приповеди што о својим домаћим одношајима или не. Но жеља да се једном својеки истужи надвлада, те с тога продужи : „Мој муж је истина врло добар, а и то је истина, да ми врло морамо иазити на сваки издатак, јер је наш приход врло мален; али ипак што мора бити, мора! Што год купим мени и деци, све му је скупо, на сввшта се једи, те доиста не би могла изаћи с њиме на крај, ако не би по што год и затајила.“ „Кад би увек истину говорпла, онда би било сваки час ларме код нас“ поче госпођа капетаница, и испрси се као да ће о Бог зна каквом јунаштву приповедати : „Мој муж је врло напрасит, те сам морала научити и децу и чељад да пазе на сваки мој миг, те ме увек разуму, кад треба шта пред мојим мужем затајити, или друкчије искренути“. „Да увек кажем моме мужу, кад идем на ужину, не би ми никад дао мира приповедаше госпођа ЈеФтићка а кад му кажем да идем код моје старе тетке, онда је задовољан, и похвали ме; па за што онда да му кажем истину, кад је овако задовољнији.“ „Па зар вас он никад неје ухватио, да нисте били код тетке. ?“ питаху је, „0 Боже сачувај, тетка је у договору fca мном, треба само мало пазити.“ „Ја се често и сама чудим, како ми мој муж све верује, баш му кад-кад приноведим сасвим невероватне ствари“

136

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 9