Женски свет

дода домаћица и опрезно се обазре на све стране ; бојала се да ће jo] муж од куда иаићи. „Мој муж баш није тако лаковеран“ уздисаше једна од госнођа. „Е то је за то, што доста оире* зни, те вас је сигурно кад ухватио. Треба бити увек на оирезу“. „Тако је! тако је!“ одобраваху госпоће у кору. Све су то биле нристојне и ваљаее жене, које су се од свег срца старале за свој домаћи мир и слогу, али су и све биле тврдо уверене, да мужу не треба казати увек истину, шта више да је за одржавање слоге између мужа и жене, баш нужно, да се но кад што и затаји. Милева је сасвим иобледила. Оно што јој сасвим природно изгледаше, сад слушаше да је баш штетно по брачну срећу. Непомућена искреност између мужа и жене руши домаћи мир и слогу. То говораху жене, које имају миогогодишња ис куства; за цело оне то боље знају него она, која је тако кратко време удата. Па зар су баш све тога мишљења? Она погледа на све стране. У друштву беше још неколико старијих женскиња, које се не хтедоше мешати у разговор. Међу њима једна стара госпођа, седе косе и необично благим и пријатним лицем, која је са неким саучешћем посматраше. Не, она није тог мишљења! Милева јој приђе и ухвати је за руку, па молећим гласом про збори : „Јесте ли и ви тог мишљења, поштована госпо ?“ „Ниеам“ рече старица кратко. „Ви мислите дакле, да је слободно говорити мужу истину ?“ „Не само да је слободно, него и треба говорити истину“, рече старица. „Хтела сам вам иутем казати моје мњење, а кад ме оде запитасте, онда бих вам одмах одговорила. Ако дакле госпе дозволе? 4 „0 молимо, ми смо врло љубопитљиве!“ одговоре све. „Онда ми допустите, да вам кажем, да истину сматрам као главни услов за срећан и миран брачни живот“ поче старица благо и озбиљно. „Не само у шали, него и у нужди не треба мужу казати неистину, или затајити оно, што треба да зна.

„0 госпо, то је много“, противише се госпође. „Молим вас лепо, н >слушајте ме само ! Оно што се у шали иокуша на добро иснадне, лако се после у збиљи продужи. Из малих тајана лако се дође до већих и већих. Прво се слаже, да се загаји какав непријатан догађај, кад ие треба муж да дозна за какав излишан издатак, и тако се мало но мало занлете у читаву мрежу од лажи, из које се после врло тешко или никако не извуче. Шта више, може то прећи и у навику, те ће варати мужа и без узрока. „Али за Бога, госпо !“ „Молим, молим, Изузимајући присутне, наравно ! Ја познајем много таких жена. Али да будем праведна, рећи ћу и то, да и мужеви чесго предходе рђавим нримером, и да има и такових, којима је врло тешко казати истинуА „Воље реците, који нриморавају жену, да говори неистину“, уздисаше госпођа учитељка. Старица неприметно слеже раменима. „Врло је добро и паметно, кад жена мужу, који дође уморан и најеђен из звања, не каже баш сваку ситницу, која се њега и не тиче, или ако му оне ствари, које мора дознати тек у згодно време саопшти. Но не зна свака жена да дочека згодно време, а код гдекојег човека је све једно кад му се каже. Има и такових људи који су тако напрасити, да жена дрхће пред њим, и много шта затаји, а и децу и служавке на то учи. Има их, који ни новчића неће издати, без да гунђају и неће да троши ни на најпотребније ствари, на најскромније забаве. Жена ће лако прегорети, али мати не може да ускрати детету свако уживање; па што не може постићи правим иутем, то ностигне путем варања. Треба кћери нова хаљина или шешир, треба сину новаца, да се може мерити са другом имућнијом децом. Отац или нема или неће да изда, те мати мора излагати новац. Ту се греши не само према мужу и оцу, него и према деци, којима се даје рђав пример. Шта више, ја ћу још даље да идем.

Бр. 9. ' ЖЕНСКИ СВЕТ.

137