Женски свет

ске гимназије, а којим рукује г. Коста Вучковић у Сљету. По казиваљу г. Кашиковића, изјавио је г, Вучковић, да је сиреман да преда народу тај дар Тузлићев, чим се иружи за то сигурна прилика. Наш лист је намењен просветној и хуманој цели народној ; па како је ово иитаље од замашних последица за просветни развитак оног дела народа нашег: то смо се и ми одлучили, да се изјаснимо у овом погледу, и да тако колико толико припомогнемо, да се ово питање што свестраније исппта и да се реши у оном правцу, који ће највише користи принети народу а уједно да буде и најдостојнији спомен имену слављеника. Кад човек проучи прилике оеог нашег народа у Босии и Херцеговини, ма с које стране узели,*онда му неће требати млого времена, да се реши у овом погледу. Наш иарод тамо, најтраљавије стоји на просветном пољу. Нема нигде никаква духовна средишта; нема ништа што би регулисало рад и тежњу духовног покрета; све је остављено појединим општинама и лицима. У школама толико планова, колико и општина. Књижсвноет је, истина у зачетку, ал и она ако се не регулише одмах сад у почетку једним општим задатком изметнуће се у разврат. Видимо даље, да се и утим крајевима нижу родољуби. Људи који су божијом номтћи дошли до каквог иметка, а немају од срца порода да му своју муку и тековину иредаду на даљи успешап прираст, остављају народу на опште нодезне цели, као што је, ето, учинио и покојни Ристо Тузлић и други, ал немају коме да предаду тај аманет свој ; немају јемства, у државним органима, а немају народног тела, као што је на овој страни „Матица Српска, и коме би иредали на руковањс своју иоследњу вољу, те је, као што видимо, и сам г. Тузлић иредао свој дар народу намењеи, једној поштеној и племенитој души г. Кости Вучковићу ; јест, ал и г. Вучковићу ваља вре-

меном мрети, па шта ће онда бити са овом оставином ? Према таким ириликама и околноетима, ми се придружујемо иредлогу г. Н.Т Кагаиковића, јер нам се чини да је најпробитачнији и најостварљивији, а то је, да се оснује друштво „Симе Милутмновића, и које ће ириммти еа себе оне дужности, које врши код нас „Матица Сриска, и ана првом месту, да се постара, како ће о народном трошку подићи у оним краје вима бар једну средњу мушку школу, а наиме срп. вел. гимназију. Један независан срнски средњи иросветни завод врло је иотребан за оне Србе тамо, а како је основица од четрдесет и шест хиљада, која је до сад са иитересом нарасла и до 50.000 ф., доста знатна сума, и како су изгледи, да ће за таку цел сваки Србин радије и више жртвовати, него за какав мртав споменик и како је да ље гакола установа, која ће својим животом и радом вечито ономињати и подстицати родољубе из оних крајева, да нружају овамо дарове своје: то судимо, да ће се оваком идејом заинтересовати васколики народ живљим одушевљељем, те ће се та ко већа свота прикуиити моћи и име Симе Милутиновића лепше окитити. Како је дакле слављеник Сима Милутиновић син оних крајева и какојеносле слободнијег кретања у оним земљама ово прва духовна светковина оног народа нашег: то мислимо и да је најприличнијв, да се њему у иочаст и то ггрво просветно друштво назове. Нека нам се не замери, што смо се и ми, који смо своју снагу посветили развитку и бољитку наше женске друштвене половиие, упустили у претресање овог питања, јер ми држимо. да ће иа овај начин, какав нредлаже г. Н. Т. Кашиковић и женска половина, дакле сав народ, имати, временом берићета. За то смо и проговорили. А. В.

162

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 11.