Женски свет

мет, нужно је да видимо, шта обележава то име „народност‘ Ł . Наш учени и врло поштовани проФесор велике школе београдске г. Јован Бошковић описује народност у својим списима, 11. део, овако: „Народност је скуп свију телесних и душевних својстава, који дају народу одређени тип и разликују га од других. По томе чине народност: језик, вера, начин живљења, његови обичаји, црте лица, стас, одело и т. д. и свест.“ Из овога се види, да је народност она црта, која људе, нокрај све једволикости њихове, одваја у засебна кола п врсте као што се и животиње и биље и ови други природни производи по неким особеним знацима од стручњака разређују у кола, врсте и редове. На народности дакле ночива карактер и вредност духовних и природних, урођених и стечених својстава појединог народа. Она је круна и нонос сваког свесног човека, онаје одБога дата, Богом освештана имаовина сваког племена и народа, која је промислом божјим подељена људмајош при стварању света, да, нама неиснитаним путем и начином, врши сваки оно, што му је Богом опредељено и да тако припомаже дизати културни развој човечанства. По томе народност је божији дар, који смо дужни ценити као и живот и којег је дужан иоштовати сваки разуман човек. Иеторија света износи нам мпоге податке, који нам сведоче, како су вршили поједини народи своју културну мисију, иа и ми Срби имали смо да прикажемо свету у старије доба чињенице, које су нам Богом додељене биле. Душанов законик испредњачио је својим врлинама у оно време свима сличним појавима других народа. Наше народне песме, наша домаћа женска рукотворина стоје и данас на најугледпијим местима умне и привредне снаге народне. Ко зна, какав нам је позив наменула нромисао божија у будућности? Не може дакле нико ни за један културни народ казати, да је излишан за друштво и човечанство и да нема особина,

које носе у себи клицу каквог вишег културног позива. Руеки се народ на западу дуго времена сматрао за полудивљу расу, за народ, који стоји на пут културном развитку; а данас видимо, да је достигао највиши стенен приповедачке лепоте и хармоничне песме. Тако дакле видимо, да је за свој сопствени напредак упућен један народ на други, јер један има оно, што други нема, те но томе треба један другог да потномажемо, да се у духу, љубави и братству међу собом слажемо, допуњујемо и напредак човечанства остварујемо, сваки на свој начин, те да Богом засновани план светског напретка и усавршавања изводимо. Греши дакле сваки нојединац и народ, који иде за тим, да угушује народну свест код других и у себи; греши против Бога и против природе. Ми Срби још смо и даиас у опасности, да изгубимо свој народносни тип. Нас подгриза верска разлика, нас тлачи политична раскомаданост, нас кужи страначка разузданост, иас разбраћа чак и обласна себичност. Ни један народ европски није у тој мери искомадан као што је наип Нас има који се зовемо: Срби, Шокци, Буњевци, Мухамедовци, Бошњаци, Далматинци, Македонци, Бугари и т. д. ua сваки за себе хоће да је народ, Код нас још није могла ни историја, ни језик, ни обичаји, ни приповетка, ни песма да изглади противности верске и обласне и да нас зближи да се осећамо као браћа. Код других народа култура је све то већ изгладила и приљубила, само смо још једино ми остали у Еврони међу културним народима, који нисмо прегазили тај степен културне зрелости, да се осећамо своји и да смо крвна браћа сви, који говоримо једним језиком и који оневамо једнаку прошлост. Образованији народи, ма да не живе у заједници нод једном државном заштитом. ма да не иеиоведају једну веру, с/гворили су ипак духовиу заједпицу, те се у тој потпомажу и крепе духовно и материјално; а код нас је то још у такој даљини, да се не може ни приближно да одмери доба, кад ћемо се и ми у духу збратимити, да

178

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 12