Женски свет

би требали мени онростити, због мог одговора. а „И ја вама праштам!" ,„Али нешто бих вас замолио.“ „А шта то?“ „Да ми у знак опроштаја пружите ту малену ручицу, којом сте писали ону песму!“ „Ево вам је! Но сад смо измирени!" „Још нисмо! Јабих молио, ал немојте да ми замерите? - Но шта? да ми дозволите, да ту ручицу, што ми је мало час пружисте, задржим за навек!“ Јулчица порумени преко ушију па ће онда: „Али господине проФесоре, та ми се и не познајемоА „Ал’ се, колико* ја судим, и не мрзимо ја бар са своје стране могу отворено рећи, да вас не мрзим. не, госпођице него и више, да вас љубим!“

Јулчица хтеде од стида да потрчи на поље; али је г. проФесор задржа. „Госпођице Јулка, 4-ујте ме, мало час ми излечисте рану на руци, иа молим вас излечите ми и ову рану на срцу.“ „Јулчице!“ —„Милане!“ и она му лежаше у загрљају. „Сутра ћу доћи, да вас званично запросим од ваших родитеља. „Ју, Милане, мати мс нбће дати.“ „А зашто душо?“ „Што сте уредник „Зоре.“ „Не бојте се душице, све ће добро бити. Само ми једно морате обећати! и „А тнта то?“ „Да никад више не пишете песме!“ „Никад више“, рече Јулчица свечано. После недељу дана бегае већ срећна заручница, а носле два месеца супруга Милана Павловића, уредника „Зоре.“ Али реч своју је одржала, никад више иесме писала није. д

ИЗ ДАЉИНЕ.

оно ветрић душо Ј?Т№Што се с’ твоји игра власи, Већ срца ми удаљеног Уздишући то су гласи. 2. Отели се из груди ми Па на крили ветра смела, Теби дико приспели су Да ти бригу гоне с’ чела.

• 3. То зар мислиш да је роса, Што с’ на твоме цвећу блиста ? Није злато, није веруј То је моја суза чиста. 4. Носио ју зрак сунчани С’ њега ј’ доле цвећу пала Хај та суза о твом драгом Млого би ти причат знала....

Љубиша М. Чаковац.

ЧИТУЉА.

| Ларинка удоза кнеза Данила ПетровиЂа | преминула је лицем на Сретеније о. г. у Млетцима, откуда су јој тело нренели на Цетиње и уз велику номпу сахранили у породичну гробницу. Она је кћи богате и отмене трпгћанске кућс Квекића и после 200 година, за које су време владали Црном Гором владике, прва књегиља, која је својом ванредном добротом често пута уталожила наглу природу свога ју начког садруга Данила, те тим млого зло отклонила. Кад је кнез Данило мучки погинуо 1860. г. у Котору, остала је она још 10 година

на Цетињу, док се ред и мир није потпуно повратио и нресто данагањег кнеза Николе I. утврдио, па онда се пресели у Мл>етке, где је све до смртног дана проводила свој тихи, усамљени живот. Јlака јој црна земља била! Јелена удова Живиповић из Београда упокојила се 30. јануара о г. ГБен покојни муж Васа, бивши окружни начеоник, оставио је, сиоразумно с њоме, све евоје имање, у вредности од 5000 дуката, на просветне цели. -Како је дакле преминула сад и удовица, ступиће тестаментална одредба у живот, и тако су Васа и с У II РУ га М У Јелена Живановић дошли у ред на-

ЖЕНСКИ CBET Вр. 3.