Женски свет

уредника „Зоре“ и младог етранца. После 11 часова оде отац и мати у посету, а Јулчица остаде сама са служавком. Јул* чица се журила да еврши ручак, но наједаред јој нестаде соли, те мораде послати служавку преко у дућан. Тек што служавка оде и Јулчица закључа врата, неко зазвони. Јулчица се мало поплаши јер беше сама у целој кући, па изађе у ходник, ал’ не смеде отворити врата, него запита: „Јеси-ли ти Розо?‘‘ „Нисам гоепођице“ одговори звучан мушки глас, ја сам проФесор Милаи Павловић. “ „Јух Боже,“ рече Јулчица иолугласно „уредник „Зоре.“ Затим дода гласно : „Причекајте, одмах ћу отворити." Брже отвори врата и стаде као укопана. У руци држаше варјачу, рукавијој беху мало подигнути: а руке и кецеља сасвим брашнаве. Милан се насмеши ; љупка појава младе девојке, коју посматраше већ од неколико дана, побуди у срцу младога проФесора чудновате осећаје а сад, кад је виде из близа, зажарену од ватре и изненађења, закуца му срце брже и мал’ те не рече како осећа, како ли је љуби. Јулчица стајаше као кип; овај млади странац и уредник „Зоре“ су једна и иста личност. „Госпођице ! ја сам вахМ се истина представио, али с’ иоља, допустите да Вам се још једном иредставим: Милаи Павловић, проФесор на овдашњој гимназији, иначе уредник „Зоре.“ „Уредник Зоре“ шапташе Јулчица пре стрављена. „Ви сте ћерка господина Марића, госпођице?“ питаше Милан, зачуђен њеним понашањем. „Јест, ја сам његова ћерка! Али, извините господине, ја стојим овде у ходнику с вами, место да вас уведем у собу. Мама и тата нису код куће, те ћеге се мората задовољити с’ мојим друштвом“ дода ђаволасто. „0 госпођице“, одговори Милан, али брзо застаде јер из кујне се зачуше неки звуци, којих се плаши свака куварица, чорба ноче да кипи. „Јух!“ иовика Јулка „покипиће ми чорба, изволите у собу, ја ћу одмах доћи,

извините“ и отиде у кујну, но Милан је не послуша, него отиде за њом. Јулка брже измицаше лонце с’ ватре и не иримети да је Милан ушао за њом. „Допустите госпођице да вам помогнем,“ рече Милан и ухвати за лонац, али брзо трже руку. „Јао, та ви сте се опекли!“ рече Јулка поилашено „видите госиодине, то се хвата крпом а не руком. Ено у оном орманчићу мало зејтина, намажите оно место што сте опекли.“ Милан је послуша и болови престадоше; у тим се враги и Роза, те Јулчица сад одведе свог госта у собу за посете. „Јел’ вас прошла рука?“ запита забринуто. „Сасвим ме прошла. Захваљујем лепо!“ „Е кад вас је прошла рука, онда допустите да вам дам један саветР „А какав савет?“ „Да се никад више не лаћате варјаче, него да се држите вашег пера; јест господине уредниче!“ Милан је гледаше зачуђено; па једаред му сиеу нека мисао кроз главу. „Ваше је, име Јелена, јелте гоеиођице ? „Није, ја се зовем Јулка.“ „Хвала Богу! Госпоћице “ „Зашто се ви тако радујете што ми је име Јулка, а не Јелена? —“ „Зато што има иеких створења, који својим појетским изливима загорчавају живот сваком уреднику. Такво једно створење је и нека госпођица Јелена М. Незнам ни сам од куд ми дође та мисао, да сте ви то.“ „Јелте господине, ви би ме здраво мрзили, да сам ја та Јелена, ви би —“ „Не, не, не бих вас мрзио, та ја вас —, врло иоштујем, на бих помислио даје то била само заблуда, од које сте се већ излечили.“ „Е кад је тако онда ћу вам сасвим искрено признати! Јест, ја сам иисала ону злосрећну песму, иод именом Јелене Марићеве. Опростите ми господине уредниче, никад више нећу писати песме. Да знате колико сам препатила због те иесме, зацело би ми опростили! Оћете-ли?“ „Оћу, од свег срца, но управо ви

Br. 3 ЖЕНСКИ СВЕТ.

45