Женски свет

у нади, да ћемо Бас тиме излечити од даљег нисања.“ „Безобразник“, повика Јулчица љутимо! Та чекај да чујеш прво па онда се љути. Даклем: „Мојој друзи!“ Ти си кано ружин цвет, Што цвета у лето, Дуне ветрић тај проклет, Лишће је разието. Тако ћеш и ти ироћи, Твој суђени већ ће доћи, Па ће те однети! А ја сам ко љубичица Што се крије с’ нрамалећа, Дође лето, мене неста, Поред другог цвећа. Мој суђен ће да дође, Па ће мене тражит, Ал’ ме нађи неће: Ха! ха! ха! ха! смејаху се отац и мати, дочим им ћерка жалосно сеђаше на свом месту. „Зар теби није емешно?“ запита је отац. „Ни најмање! Тај нови уредник је безобразан, суров, гадан, матор, луд човек! Не, медвед, баш нрави медвед!“ рече Јулчица љутито и бризну плакати. „Та ти га и не познајеш! А што се тако љутиш, као да си ти написала ту песму“, рече отац. „Ја, оче, ја, да напишем песму, па још у такав лист, ком’ је уредник —“ „Но, но, ћути мала лудице! Нико и не мисли, да теби могу таке лудорије иасти на ум! Чекај само док се упознаш с’ тим уредником, видећеш, да баш није такав, као што га себи представљаш!“ „Но, ја баш не желим да моја кћи прави познанства с’ таким човеком а , рече госпођа проФесорка, „јер из свега овог видим да је суров, иначе не би тако одговарао младим женскињама.“ „Ех, опет ваше мудровање! А сад Јулчице, чедо моје, иди нарани твог иапагаја и канарицу, само немој заборавити и коке и нетлове, патке и гуске, јер ћемо иначе морати једаред заклати твог паиагаја и канарипу па испећи, можда баш онда, кад нам дође тај уредник на ручак“, |

рече госиодин проФесор и пољуби Јулчицу у чело, а ова се одмах удали. „Зар га ти баш озбиљно мислиш примати у кућу!“ питаше проФесорка. „Наравно! Нрво с’ тога што је мој колега, друга с’ тога шго је син мога старог пријатеља. —-“ „Треће, с тога“ прекиде га жена што оћу жени и кћери да напркосим. 44 „Ајд мани се тога, молим те“ рече цроФесор ~него пази боље да ти кћи не пише више тако којекакве лудорије; боље иек’ научи кућу водити.“ ~lla зар ти мислиш да је Јулчица писала ту несрећну несму?“ Она е мишљу и персоном! Али То не чини ништа, она је излечена за навек. Молим те само да јој ништа ие сномињеш, доста је она постиђена ~Сирото моје дете“, уздахну проФесорка. Господин проФесор узе шешир и опро' сти се са својом женом, те оде у школу. Госпођа проФесорка отиде брже за сво јим послом; мораде се журити, јер је требала вратити данас посету једном младом пару, коју никако не хтеде нропустити, једино из радозналости, да види како су се наместили. Но да видимо шта је међутим радила Јулчица. Ено је где стоји на прозору, ко ји гледи на варошко шеталиште, које је у то доба обично пуно ђака, јертим путем иђаху у школу. Наједаред порумене, затим се љупко насмеши и климну главом, као да неког одпоздрављаше тамо доле на улици. И заиста стазом, с’ које се добро виђаше прозор на коме стајаше Јулчица, шеташе млад, укусно обучен човек. Да је ко мотрио, свако јутро би видео проФесора Милана Павловића, где се шеће том стазом и погледа на прозор, а видео би и на прозору младо девојче, које не беше нико други, него најљућа противница. уредника „Зоре“ госнођица Јулка Марићева. Тако и данас стајаше Јулчица и размишљаше, ко би могао бити тај млади странац, који јој толико пажње поклањаше. Но брзо се трже из својих мисли, I е р је викну мати. Брзо се забуни око спремања и око кувања, те заборави и

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр, 3