Женски свет

У младости јемлого путовала, те је па тај начии имаЈГа велика иознанства са иајотменијим другатвом; и стекла велика искуства, којим је често младе девојке које оеху њој долазиле, поучавала Бивало је да је у девојачком друштву, нроводила но неколико часова; девојке би је тада оку гшле, да им сад ово, сад оно прииоведа из своје бурне минуле нрошлости, а она им се радо одазивала: чинило јој се, као да се у њиховом другатву нодмладила. Иа и данас је окружио диван венац младих девојака. Поеедале око ње, на не дахнимице ослушкују сваку реч, која јој се са усана круни. Таман је довршила неки нутонис, када се врата отворише, а иа њима се указа неки нослужитељ. Молим лепо је ли овде госнођица Станковаћева ? Упита врло учтиво. Ја сам та. Зачу се некп мио глас, и у тренутку се диже из другатва, нека несташна лепугаката девојчпца гаравих очију, и стаде иред њега. Ево, ово вам је послао господин доктор Дацић, н молио вас да будете задовоњни. Мзвините гато сам вас узнемирио но како ми господин рече да вим то лично нредам, а нисам вас нашао код куће, морао сам вас потражити овде. М тим речма преда јој неку књигу, увијену у хартију, и омотану црвеном врпцом. Сад се све девојке па мах дигоше, окружише Милицу, која је међу тим нестрнељиво завежЈвај дрешила, ирадознало гледаху шта ће се иза омотача указати. Сноменица! Кликнуше изненађено најнре еве као из једног грла, па онда се са неколико усана омаче и по нека друкчија. Аха рече нека враголанка, дакле ти се са iiob im господином доктором већ тако познајеш, да ти чак и сноменицу допуњује? А овамо нама велига, и данас, да вас још није ни посетио. Али Зоро веруј, ја га и не знам. Са овом сноменицом мора да ie нека забуна. Та ви бар знате да ово није моја споменица У осгалом иитајмо момка, па ћете се уверити да ја имам нраво. По овим њеним речма, све се окренуше; та свака је хгела да буде прва, која

ће момка за епомепицу питати. Но како-лн се зачудигае, кад вндегае, да ]е момак већ охладио. Та куд оде тај? Узе реч Милпца погледајући, час на госиођу Јелу, час па врата Не знам нп ја куд умаче. Та ви ме тако опколесте, а тако залармасте; није чудо што иисам видела ни чула кад се врага отворише и затворише. Лепе ствари настави Милица нрелиставајући јетко сноменицу шта ћу сад? Та ова еноменица и није била намењена мени, већ кћери Станковића адвоката. Ниигга синко прихвати госнођа Јела замотај и вежи ту књигу као што је бпла, паћемоје одма по мом момку нослати камо треба, и рећи, шта се с њоме десило. То свакојако морамо рече Ми лица ал пе умем вам рећи како ме грозно љуги, што се то десило. А iiiTO би те љутило поче оиет она враголаика од нре ко зна какав роман ће се из тог случаја изчаурпти. И сад се грохотом све засме аше, а Милица им мораде за све то остати дужна: У тај мах уђе момак, по кога је го епођа Јела међу тим нослала, ге га сад мораде унутигп и обавестити куд и како да однесе и преда ту кобну споменицу. Но тек што ее за момком врата затворигае, диже се поиово читав урнебес од задиркивања којима су сакуиљене другарице Милицу обасинале; тако, да је чак и госиођа Јела имала велика иосла, док их је умирила. Видите тета Јело, жао ми је и на вас. Што се тако чудновато смешкате? Тим само дајете овим бесомучницама иовода, како ће ме и даље љутити. А бага мп је свега већ доста. Рече Милица ио кратком ћутању. Рећи ћу ти зашто се смешкам. Ајш се на мене немој љутити као на ове овде. И она показа на миличине другарице. О, то ие би ни умела. Говорите само тета Јело. Молила је Милица Ал ако те и ја будем задиркивала? Питала је госпођа Јела.

Br- ЖЕНСКИ СВЕТ.