Женски свет

којој сам ја ирочитала сиајићевом руком написане стпховс, које ]е нашој рођаци наменуо. Били су то у шаљивом стилу стесани стихови, којима сам се ја од срца насмејала. Још иисам књигу ни склонила, ал иа врати се указа паша гошћа. Но Маро предусретох је ја смејући сс са овим стиховима можеш бити потпупо задовољна. Са којим стиховима? Уиита она. Та са овима које ти је проа>есор Сиајић написао. Рекох јој ја. Какви стиховм, какав СпајићРТаја тог човека једва и знам. Изусти опа, и ноче чудновато погледати час мепе, час споменицу која је била на мом крилу. Ја јој рекох све шта сам о томе знала Но, то је наонако иоче она љутито Како Сиајић дође до те споме нице? Тек нећега мислити да сам му је ја иослала? Та ја се с тим човеком тек од скора знам Но тај ће лепо о мени мислити. Дакле му је ниси ти послала? Уиутах је ја. Та иије ми било ни на крај памети. Одговори ми оиа, а на њој се видело да се баш озбиљно љути. Е онда знам шта је. Послала му је Љубица. Прихватим ја, обедив тим, једну моју сестру од тетке. То ће и бити љутила се Мара дал.е. Љубица бага као да никад неће нрестати лакрдисати. Ал овога иута могла ме је иоштедити. Још она у речи, ал ето ти Љубице. Но ти мени начини лепа иосла. Дочека је Мара. И за тренутак јој очита онако поштену лекцију. Та махни се ти мене. Не знам ја ни за какву споменицу. Нису је моје очи ни виделе, а камо ли да би је Спајићу иослала. Извињавали се Љубица. И бог зиа докле би се оне ирепирале, да се међу њих не утаче домаћица. Та окајте се препирања заврши умирујући их кад дође Спнјић, зна ћете одма на чему ете И све смо једва чекале да угледамо Снајића. Гости се готово сви изређали а њега никако. Једва се указа п оп.

Реците нам молим вас ираву истину, како дођосте до ове споменице? Упитах га ја пошто се са свнма поздравио, и показах му иоменуту кЊигу. На врло обичан начин. Кад сам синоћ дошао кући, изађе мати пред’а ме, и рече ми, да је био неки момак, и донео ми књигу, коју ми је послала госнођица Мара, и коју ћу наћи на свом нисаћем столу. Чим сам је отворио, знао сам гага ми ваља чинити Нlта сам умео, то сам написао, и радоваћу се ако сам госнођицу Мару задовољио. Заврши он, а није му ни на крај паметм, шта ће о сиоменици чути. 0, ia сам са сгиховима нотпупо задовољна. - Одговори му Мара Ал истини у хатар морам рећи, да вам споменицу нисам ја послала ; тпта вигае, ја управо и не знам како вам је иста догала до руку. Па то ти је господин Спајић већ казао прихвати Љубица а ти си мене ни криву ни дужпу толико корела. И сад она поче Спајића о свему обавегатавати. Е, сад еам већ и }а радознао, гата је са том споменицом. Рече Спајић. Ха, сад ми је све јасно Кликпу Мара весело. Ја сам споменицу однела јуче књиговесцу, да ноисиадане листове у њој утврди ; и наредила, да је кад буде готова иошљу код Стајића, а момак ме није разумео, па је исту место нагаем зету Ста]ићу, однео госиодину Снајићу. Заврши и поче се смејати, а ми јој се сви удружисмо сви, осим Љубице, која нанесену јој увреду још није заборавила. Међу тим се и гости иочеше кунити. Тога вечера смо као и обично врло весело провели Но нагаа гошћа се понајвишс за бављала са Сиајићем, који јој се непрестано, извињавао да му оирости, гато 'јој је своје стихове и нехотице наметнуо. Па знате како се све то свршило? На неколико месеци иза тога испросио је Спа* јић нашу Мару, а ио кратком времену I играсмо им ми у сватови. То је одавпо ! било, врло одавпо. И у Маре }е коса већ

Ef - 6 ЖЕНСКИ СВЕТ.

95