Женски свет

зациЈу, на дружење девојака, па то да ли и како оне домаће иослове извршују и какве књиге читају, то је у доцнијем добу дужност куће и породице, а школа треба за времена, да их ириволе за све оно што је добро, треба да им образује карактер. Зато не би било оправдано, кад би у вишим дев. школама само женске или само мушки вршили дужности наставиичке, јер таке би школе свој уилив на образовање карактера сметле с ума, иошто мушком карактеру често недостаје онога, што женски карактер по својој осиови може уиотребити, зато ће карактер учитеља и оца само као спољашњи облик служити девојци, цок сама садржина женског карактера може се само од матере и учитељице нримити. Па и за саму дисциплину бол>е је, кад би наставничко особље било мешовито у вишим дев. школама, јер учитељице из искуства већ боље иознају недостатке и слабе стране својих ученица, иа онда има често и таких ствари, које ученице могу само својим учитељицама саопштити, и баш с тога гледишта бн најболљ било, кад би наставничко особље било састављепо тако, да је једна половина мушких а друга половина женских чланова. Даље је нужно, да виша дев. школа, иази чим више и на то, да своје ученице иобожно васиита, да пази, да се лепе вр лине што боље у њима учврсте, иа особито, да се науче свој иарод љубити, као и то, да науче чисто и правилно својим српским језиком говорити. На развитак родољубља може се најбоље упливисати учењем језика, и то тако, ако наставници буду при иредавању својих предмета пазили на сва иравила граматике, на стил, на то исто буду и од својих ученица захтевали. Али није довољно, да ученице само чују иравилно говорити, него треба то исто и од њих захтевати и кад год би у говору какву ногрешку учиниле, не треба то никад без иримедбе оставити. Што од ученица захтевамо у сваком часу нредавања, то треба нарочито, да се у часу српског језика захтева. Ту треба, захтевати, да ученице оно, гато су читале саме лено нриповеде, затим, да извод начине, треба да се науче како ваља

својим речма исказати оно, што су читале у прози и у нојезији, да знају лепо декламовати и да тако не само науче добро срнски ј.език, него да га истински и заволе. Далеко би ме одвело, кад бих овде изнела васиитни уплив сваког иредмета појединце, а да је сваки предмет од утицаја, то се неда порећи. Код ручног рада иружа се најбоља прилика, где ученице могу нешто и из домазлука научити, ту им је довољно прилике, да се навикну, да сваки иосао врше не само мехапички већ и умно, ту је нрилика, да им се укус развије, и да се науче, како треба снојити лепо са практичним и корисним Осим свега тога нужно је још, да виша дев. школа пружи прилике својим ученицама, да ее обогате онаким знањем и вештином (као кућарство, хигијена педагогија) помоћу кога би могле своме позиву чим боље одговорити. Као што од мушког захтевамо да је образован онако, као што положај његов у друштву захтева; тако исто треба образовати и женске, којима је цељ, да развију и оплемене човечанство, да ее у њој иотнуно и савршено огледа женска природа. Овако пак образовање могу женске само у школи набавити. Али да женске овакве особине стећи могу, нужно је, као што сам већ напред споменула, да школа живо на том поради, да се у ученица најнлеменитнји осећај побожност и родољубље развија, јер то ће показати правац њиовом животу, то је вођа, који треба да савлада оне наклоности човечије прпроде, које се најтеже дају иокорити. Виша дев. школа треба, да и на то иази, да научи своје ученице, како треба старије поштовати, и евојим ближњим добра дела чинитп. Свакако треба, да је школи задаћа, да своје ученице учврсти у веровању, да оне не уче само за школу, него за живот, да кад једном школу оставе, да као одрасле девојке познаду своју отаџбину и њена нривредна блага, па да доцније и отаџбина унозна њиове врлине. Ако виша дев. школа буде у том правЦу радила, ако буде таквим племенитим средствима упливисала, да своје ученице научи поштовати све шго је лепо, добро

134

ЛЖНСКИ СВЕТ. Бр. 9.