Женски свет

ЗАБАВА.

Мојој сеји.

Пепељуга.

Приповетка.

ш ™ рамвлеће хрли, чедо неба, раја, огрне земљу, сагом цветног баја! У рају га шарног одаткала дива Да њим милу сеју: земљицу дарива! Па што оно могло сестрици да ствара, То би душа м’ твоме жићу да дочара! Будућности твоје стазице и нуте Т. Вечеј.

jpplggiio je леп млад, духовит, адвокат да му на далеко није б.ило пара, па и оиет никако није хтео да се жени. Овом се многи чудише; тим пре, што се он врло радо бавио у женском друштву. Као у сваком месту, било је и у С. ироводаџијница; но како су у других успевале успевале. код љега им се свака намера осујетила. Млогој беше жао, што је у заман трошила речп око његове женидбе, ал понајвише се зато вајкала његова мати. Јадна старица беше већ доста пролећа нреживела, а многа је невоља сналазила. Од све деце, једва јој је мезимац заживео. У њему је нашла утехе, у њему је поново оживела; иа се бојала да не склоии очи нре но што га ожени. Није било дана, а да га на женидбу не сети; па тако и данас: Море Душане, докле ти мислига тако? Та ногледај ми леђа; сва сам се нресомитила од рада. Док сам могла, могла, ал више баш ни иомаћи. Доведи ми одмену ако бога знаш; ево већ спа дох с ногу Док је старица тако говорила, стојао је он пред њом скрштених руку, слушајући бајаги најозбиљније сваку њену реч, а она јадна и не слути какво иронично смешење игра око његових усана. А кад она заћута започе он смешећи се:

Росним, свежим мајским цвекем обасуте, Да обасја лучем среће дуготрајне Исиред ког ће бледет’ трени беде вајне! Да к’о што си дична, да т’ и срећа сије, Ој! том жељом живом срце мојебије!... Па све што ми душа не могла, ал’ хтела, То ти вишња силп у живот унлела!

Д. Брашованова

Па јесам ли ја крив, што ти мени не умеш да нађеш девојку? Шта не умем! Ето нема дана да ти коју не понудим; ал ти само одмахнеш руком, па где си ту си. Де нођи сад мало и сам на тај посао. Па ја сам већ пробао и сам, ал све бадава, не иде, па не иде. Ти пробао? Немој ми Koienrraroворити. Хајд’ реци ми само једну коју си ти ишао да гледаш заврши она љутито Он се ноново засмеја, па у место одговора занева ону познату бачку несму Обиш’о сам седам села за ме цуре нема“. Од једаред опази како се лице остареле му матере натушти. Веше му је од срца жао; те јој нриђе ближе, загрли је. као што је то често у детињству чинио, на рече нежно: Мајчице, слатка моја мајчице, тражи од мене што год хоћеш, теби уговети, била ми је увек највећа радост, ал не мој ми више говорити да се женим. Тешко ти је радити, велиш? А зар ја од тебе тражим да радиш? Ниси ли ми и оно јуче, када ти нонудих нову слушкињу, рекла, да имаш доста помоћи? Или си се можда предомиелила? Па узми за номагаче кога год’ хоћеш, и колико их хоћети; ја ти нећу ништа кратити. Али за име бога синко упаде му мати у реч не мислим ја то; већ, крајње је време, да овом кућом млађа

Бр. 10 ЖЕНСКИ СВЕТ

155