Женски свет

Може лако бити. Али... та тек онако невиио девојче не ћеш бројати у . . . кокете? Твоје ми речи тврде, да је она заиста та... Срећа моја, што јој ие пове рих тајну срца свога. . . Ах, какво разочарање!. . . Уздржала ме је још само та иомисао: да је родитељи бар за ову годину још удати неће, јер још пред собом има две сестре, иначе —То је истина... За ову годину тешко ће шта бити, јер је још млада, она је тек трећа, па није на реду. Ту нам домаћин ирекину разговор са новодонешеном медљаницом. .. Разгрејасмо се њоме.. . Она нам даде нове снаге п весеље наново оживну. . . . Ш. Од онога дана од кад сам Мару нознао, нисам имао више мира. Мисли ми се неирестано бавиле оним милим пр >веденим сватовским данима. Она ми је непрестано у глави била, а лик њен лебдио ми је пред очима. Ах, како бих био сретан, да је могу својом назвати! ... Да, али каква ми је корист, што ју волим, ако је она, може бити, заволела Милана! Он ће ју узети, биће сретан. А ја? Ах! ја ћу жалити за њоме, док сам год жив. А што очајавам?!! .. . Та ја јој се ни исиоведио нисам. Може бити, да и опа мене .. . воли .. . Онај нрви тренутак, кад смо се састали; оно њено шепртљење, кад ми је рузмарин придевала; они нежни иогледи; ua оии мили пољупци . . . зар ми нису, одали тајну срца њена! ... А ја?. .. ја сам био тада малодушан, те јој се не поверих, да чујем из уста њених одговор одзив срцу моме. . . . Отићи ћу што пре у 0. да ју видим; да чујем из уста њених: хоће ли се мојом назвати, па ћу ie чекати, док и она буде на реду.. . И бих отишао био да уговем жељи својој, али ... ах! . . . немило, изненадно писмо мога побре Милана уздржа ме. Оно је гласило: Драги побро! Јављам ти, да сам иснросио Мару.

Сватови ће бити о св. Јоваиу, иа гледај, да ми за извесно дођеш. Твој побра Милан Којнић. Био сам као громом поражен, када сам за ово сазнао. Туга ме нека обузела, е; мишл>ах, да ћу од жалости морати цолудети. Дакле иснрссио ју!... Право вели она наша: ко пре девојци, онога је. . . Да сам се ја ире иожурио, може бити да би за мене пошла? Али, шта ја говорим ! Зар би могла за мене поћи, кад ме не воли ? Зар има тамо ираве среће, где двоје без воље једно за друго полазе?!... Не, не... никада. Само се на чистој, искреној љубави може будућа породична срећа основати, а без љубави иема благословена напретка .. . нема среће. .. f Ал може бити, да није њена воља, да пође за Милана, већ iy родитељи силом дају! . . . Та и њима морам се чудити, да је још сада удају, кад није на реду! Али да, Милан је добра партија. Остало му лепо имање иосле оца, па живи по вољи.. Та знају они, да ће им се ћерка моћи онда свега науживати, што ioi срце зажели... Да, али докле? Од тога дана био сам непрестано тужан, суморан. . . IV. Суморност, тугу моју разблажи за неко време сестра ми, коју сам на скоро походио. Између осталога саонштим јој и то, да Милан узима Мару Она се томе јако зачуди, јер јој Марина тетка о томе ништа говорила није; та она би тек морала у сватове нозвана бити ! А и од куд би ]е дали, кад није на реду. По мени је одмах ириметила, да ми је неправо, што ју Милан узима. Уиитала ме је, и ја јој све новерих. Та и коме бих, кад сестри не бих поверио исвол.у своју! Али, ако је то само шала од Ми* лаиа! рећи ће сестра. Каква шала! Нема ту шале! Рекох ти, да ми се у Јелениним сватовима исповедио, да ју воли.. .

Бр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ.

29