Женски свет

Па немој се жалостити, има хвала Богу девојака! ... Али таке, као нгго је она, ретке су. Надај се . . . Све је у божијој руци. Ко зна. На то паиђе зет ми, те окренусмо други разговор. Сестрине речи окрепише ме; улишс ми нову наду, да је Милан може бити хтео само шалу са мном да збија, кад ми је оно писао. И ја сам од то доба почео веселији бивати, надао сам се, да ће ми еестра на скоро радосну вест јавити . . . да се Мара још не удаје. Али . . . једнога дана разабрах из пи* сма свога друга учитеља из 0. да се Мара удала, те је тако и моја нада узалудна постала. Писмо друга мога тако ме је потресло, да већ нисам знао ни сам шта да чиним од невоље тешке. Увидео сам, да је моје надање ' узалудно . . . она се удала. . . У. После неког времена добио сам био опет ниемо од сестре . . . звала ме је у госте о Сретенију, тога дана ће бити, вели, код њих забава, па да никако не изостанем. . . . „Али за извесно, јер знам да ћеш се врло угодно ировести, као никад до сад“ . . . иисаше она. Угодно да се проведем. ... Она тако мислли. . . А могу ли се ја угодно ировађати онде где Маре нема. Последња моја угодна забава била је у сватовима. . . Она се удала. с удајом њеном престаде свако моје весеље, свако задовољство моје. Да ли да идем ? . . . Не ћу . . . Али за што онет да сестри на жао учиним? Ићи ћу; и то један дан раније, јер баш бејах радознао: како то еестра мисли, да ћу се угодно нровести, као никада до сада ... •VI. i Колико ми је тешко било за Маром што се удала, инак нисам могао први се стри сноменути, кад сам joi у госте дошао. Зпао сам, да би ме задиркивала, а можда и кукавицом назвала, гато сам за-

боравио на свој мушки поиос, те иепрестано жалим за Маром. Жељно сам очекивао сутрашњу забаву, да видим како и на који начин ће се исиунити сестриие речи. ГПта мислипј, браца, хоћеш ли се женити скоро? .. . унита ме сестра кад смо носле ручка остали нас двоје сами. Не ћу. Охо! А за што?! За то, јер се Мара удала .. Е да! . . . А од куд знага ? Од куда? . . . Писао ми је Илија. Баш за њу?! —Да . . Ево чуј: „Прошле недеље био сам у сватовима код овдашњега трговца госиодар Јеврема ЈГазића; удавао је кћер за трговца у К . . Је ли то све? Па шта би ти више! Ха, ха, ха! . . . иасмеја се слатко. Та лако је теби смејати се. . . А теби, опет тешко туговати за Маром . . Ха, ха, ха! .. . Удала се, на сретно јој било. . . И ти ћеш се оженити, ца мирна Босна! - Та да, теби је само до гаале! Хвала Богу! . . . Да Бог да и теби било ! . . , И збиЈва, браца, зар ти за извесно држиш, да се је она удала?! Та у писму Илијину нема ни спомена о Мари и Милану! Доста ми је и то. Шта је доста?! • Па ето то, што је написано. Да је господар Јеврем удао кћер за трговца у К. Па да! Иди, иди, . . Ко ти се ое бн CMejao? . . . Та зар си заборавио да госиодар Јеврем има још две старије кће ри ! . . . А зар је само Милан трговац у К. Тад се насмеја слатко, а ја се уозбиjliio, па никако до речи да дођем. У тај мах зачу се куцањ на вратима ина нашу реч: „Иапред ! u стуни зет ми са 'пачелпнком у собу. - Овде мора да се тпта занимљивога догодило, кад се ви госнођо тако слатко смејете . . . рече начелиик носмотривши нас боље.

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 2