Женски свет

ЗАБАВА.

МИРАЛАЈ-БЕГ И ШЕЋЕР ЈЕЛКА.

(ПО НАРОДНОЈ ПЕСМИ).

МАЋЕХА.

СЛИКА ИЗ ЖИВОТА.

Миралај-бег уз’о тамбурицу, Па изаш ; о на шеФтел’ улицу Те удара сетно но врх жица А из уста пусти се песмица: „Шећер Јелка“ бил’ се иотурчила, „Би ли твоју веру оставила, „Би ли твоје свеце прежалила, „Би ли мени верна љуба била“? Градско поље, на чисти пон

Беше леио пролетње вече o Суице се већ нагло западу; ал по кад кад му још по који зрачак ировирује кроз ружичасти облак који га је заклонио баш као да се у иотаји жели уверити, колико људи жале за њим, и за сјајем, којим их оно тако обилато обасипа, Час но, па духне тихи поветарац, те лако зањиха густо грање великих дрвета у врту; а ово зашушти, баш као да један листак другоме шапће: лаку ноћ лаку ноћ. Ал срећна мати која седи иод мирисном лином крај колевке чеда свога, ие оиажа од свега тога ништа. Задовољне очи упрла је иа спаваћиво дете, па када нањеговом милом, зажареном лицу засија осмех, чини јој се, да га је она својим тихим, слатким тепањем изнудила. Над њеном главом при* жељкује славуј; ал она се материнском љубави толико занела, па мисли, е га је Бог послао, да јој чедо слатком песмом успављује. „Мама, мама, носим ти цвећа“, зачу се сад јасан детињ глае близу ње, а на брзо иза тога указа се пред њом женско дете од четир годиие, носећи иуне ручице шарена цвећа. На лику леие жене у тренутку не стаде оног блаженог задовољног осмеха, који јој је мало час из великих црних очију сијао. Густе обрве јој еаставише се,

По тамбури „Јелка“ позна бега, У песми је укорила њега: „Цре би „беже“ живот изгубила, „Но што би се млада потурчила! „Пре би очи мени извадила, „Него што би веру оставила! „Пре би мени руке преломила „Него шго би свеце прежалила! едељак 1893. год.

„И npe би се жива саранила, „Него што би турска љуба била!! „Ако ти је Срнкињица драга, „А не тражиш невиђена врага, „Примићеш ти православну веру, „Срби ће ти цуру да изберу, „Још бајнију и од мене беже „ Ал’ Српкиња у Турке не може.

Милеса Сарајлићева.

а око усана јој заигра израз неонисаие строгости. „Таки да си ћутала. Милан спава. Иди одма иа се играј. Не треба мени цвећа“. Све те речи изговорила је брзо једно за другим и тихо, на и опет јој је глас дрхтао од љутине. Мала девојчица, којој су те речи биле намењене, на мах устрашена застаде ; но на брзо јој се лице опет разведри, иа упутивши се иа прстима колевци, рече тихо, готово нечујно: „Смем ли дати цвеће Милану?" „Не смеш. Не воле ни Милан цвеће. Иди одма Јели.“ Осече се на њу онај исти глас. Мала девојчица иритиште нола увело цвеће на своје мале груди, погледа још једном тужио на жепу, која је тако хладно од себе одби, уздахну можда и нехотице, па онда се на нрстима упути стазом, којом је и дошла. Тек што је мало одмакла, искрсну нред њу велика бела мачка. „Цицо“ ослови је дете љубазно „волеш ти цвеће?" Мачка застаде и поче је гледати својим гаареним очима. „Цицо, хоћеш да ти дам цвећа?" упита девојчица готово молећи. Но мачка се само очеша о њу, маукну, протегли се,

Бр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ.

43