Женски свет

горег било, кад би тако и ио други мести (и у нас?) кб рекао коју јавно о тој пбгани. Најјаснији су знаци те болеети од ирилике : најнре повраћање па иролив, па онда оболе и отеку удови и лице. Тога истина после нестане, али сви мишићи остану некаво укрућени, ако се болесник није са изнемоглости мишића за дисање већ угушио, или ако му се иису узели мускули за жватање и сваривање, те није од глади умрво. У телу човечијем наћи ћемо често, и то много нута са болешћу снојених самосталних живих сгворова т. зв. „наразита“ или „намета“. Неки од њих су тако сићушни, да их истом кроз микроскоп можемо распознати. Ти створови никако не ноетају сами од себе, већ нам дођу у тело, било као замеци (јаја, икра, семе), или већ као готове биљчице и животиње. Животињски иауазити , што их има у чове шјем телу (нарочито у цреву), зову. се „ ентозое u . Трихину (кудрицу, (Trihina spiralis), која је била позната још 1832. а име јој даде Овен 1835. Њудржаху до 1860 сасвим за невина црвића, па су је често налазили у лешинама као мајушну, белу тачкицу (опасану беличастом љуском од креча), а могли су је и самим оком распознати. А да трихина, коју до тада држаху баш за невино створење, може здрављу шкодити, да и уморити, то је показао тада нроФесор у Ерлангу др. Ф. А. Ценкер. Ис/гом од како 1860. год. у дражђанској вар. болници у страховитим боловима умре слушкиња једног месара, па јој у мишићима нађоше кад на микроскоп загледаше, безброј од трихина, на којима није било љуске од креча, па их да боме ниси могао раснознати самим оком тек се тада почеше са свију страна разбирати, како-ли живе та створења. И таки докучише, да трихине у свињском месу (али само у кртини, а не у сланини) доспевају до нашег стомака, и то било у љусци или без ње, и да се та љуска у сгомаку или у цреву брзо распадне, па из ње изађе црвић. Кад тако трихине са свињетином доспу у човечије црево, најпре (за нека 3 дана) нарасту још

једном толике, па брзо и изглед нромене; јер док пре ниси могао наћи на њима ни трага од сполиих органа; сад ће (за 4 до 5 дана) постати од њих сасвим прави мужаци и женке са особито благословеним браком, јер за кратко време изроди зкенка стотииама младица. Тај подмладак не наличи баш на своје родитеље; јер осим тога што су мање, немају ни сполних органа, ал су налик на оне трихине такођер без снола, које човек с крметином поједе. Те младе трихине без рода не остају, као родитељи им, на старом огњишту, у цреву, већ се одмах спремају на пут. Пробију дувар од црева, па се донде скитају по месу (и то по оним мишићима, које крећемо слободном вољом), догод у најфинијим кончићима не нађу згодно место, да се учахуре. Док те младе трихине без рода путују до тог места, не могу се смотрити голим оком, само микроскоиом, још изгледају у том тумарању више опружене као какви кончићи, и слабо су извијугане. Тек кад доспу на место, где ће се учахурити, иочињу се вијугати, месне кончиће растуривати, иа се на свом вретенастом гњезду извијугају као какав Федер у сату. Мало ио мало наслажу се зрнцад од креча око тога гњезда, и онда му дувар, који је у почетку био још мекан и нровидан, постане тврда, беличаста, чврста љуска, пак је онда (бар у свежем месу) можеш и самим оком видети. Тако сад животари трихина сасвим у затвореној, често машћу обраслој чахури, која изгледа као лимун, а мишићу баш ништа не шкоди. Чини ти се, као да у том чврстом телу може живети годинама, и ако срећа нанесе, те кадгод случајно доспе тако парче човечијег меса са трихином у црево каквој животињп, онда ће се чахуре расгворити, оне трихине без рода постаће мужацима и женкама, па ће изродити подмладак, с којим ће се збити исто то, што и са њиним прецима. Као годучовеку, исто тако се и у свинчету, кад се наједе таке хране са трихином, промењују, рађају, селе и у чахуре завијају. Но томе наћи ћемо од целе багре трихинине у животињском (нарочито свињском) и у човечијем телу: женке и мужаке и то

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 5.