Женски свет

„Вараш се ружице, јер када сам ја видео ту нлаву лепу жену, онда је она била много сретнија“. „А када је то било?“ Запигаше ружица и љубичице у један глас. „То је било онога часа, када је она лепа плава цура постала женом оном човеку, кога је лгубила и који је њу љубио“ рече венац миртин свечано. „Поврх, златне косе њезине, у коју сам се ја био уплео, стајао је венчани бели вео, који je као какав сребрпи вал застирао витки стас у бело одевене девојке. Бојажљиви погледи њезиних нлавих очију уирги су били на човека. који је уз њу стајао; из очију јој нестало је детиња осмеха, из њих је провиривала света збиља и дивна смерност, али и срећа, велика, неизмерна срећа. Па када је своју лепу руку метла у његову, да се с њим на веки сноји из оних њезиних погледа читала сам, да је то најсретнији тренутак у њезину животу“. Када је венац миртип довршио, завлада неко време тишина, и сунчани зраци већ хтедоше да изађу када ће тек китица љубичица иочети тихим њежним гласићем. „Па ипак си и ти у блудњи, миртин венче, ви се обоје варате. Ја ћу вим причати, како и када сам ја видела ту лепу жену, па онда сами иросудите, када је била најсретнија. Било је то једном у сред зиме; мене је носио неки човек чувајући ме брижљиво огрлицом свога огртача од снега. Дошавши својој кући скиде у пред собљу шешир и огртач и остави их, па на нрстима дође до једних врата, која полако, нечујно отвори мене је држао у руци. У соби тој стајаоје близу прозора кревет, и када он ступи унутра, подиже се ča јасгука из кревета лепа глава женска и

два мила нлава ока уиреше се прама њему; ири том се покаже на руменим усницама те главе нрст, као да се заиоведа, да се ћути. Брзим, али што може бити тишим корацима нриђе тај човек кревету, мене метне на покривач, а он се наже и њежно ноЈвуби у чело своју дивну жену. Она прими овај иољуб правим девојачким руменилом, он ме иак сада подиже и притишге њој на лице. „ЈБубичице у сред зиме! ‘ прошаиута она. Сада се она наслони на руку свога мужа и мало нодиже, уклони за тим плави вео, што је био разастрт преко колевке, која је баш уз кревет стајала; у колевци је на белом чинкасгом јастучићу лежало чедо, које је баш сада први пут у свом животу отворило евоје велике угасито-илаве очи као у матере му. Она узеде брижљиво то анђелче на руке и полако му додирну чело својим уснама. Сретни тај човек држао је сада у загрљају и своју верну љубу и своје чедо. Оно пак, што сам тада видела у њезиним очима, то је била срећа, тако чиста, тако несебична, тако неограничена, тако смерна, а уједно горда, срећа, што је може осећати само мати, када први нут загледа свом чеду у очи, у којима се за њу огледа цео рај, срећа, која је и већа и боља од свега, што човек у опће може доживети и осећати“. Када је китица љубичица довршила своју причу, ућуташе оно двоје, а тим ћутањем иризнаше и они, да је највећа срећа, што је женска може доживети материнека срећа. Зраци сунчани брзо полетише на поље, јер се врата од ормана уираво тада затворише и кључ се заврну у брави. У Бечу. Ст\ Ј. Ст . . .

БЕЛЕШКЕ.

ИЗ ШКOЛЕ.

Учитељске школе у Сомбору и Гор. Кар ловцу оделиће се у смислу решења носледњег сри. нар. црквеног сабора и по закЈвучку висо косл. народ. цркв. школског Савета од 17. и 18. марта о. г. на мушке и женске засебне школе, тс тако ће већ идуће шк л. 1893 4 године у

Гор. Карловцу бити примани само мушки ириправници, а за женске ће се, ио свој ирилици основати учитељска школа у Пакрацу. У Сомбору ће за сад остати мушка и женска учител.ска школа, ал одел.ено у засебна здања и прошириће се обе она у Гор. Карловцу, као и ове у Сомбору на четир године, те ће тако имати

Бр. 5 ЖЕНСКИ СВЕТ.