Женски свет

бити опасна, све да има трихине у њој, чим је ваљано прокуваш или исиечеш. То се нотврдило код свакога болесника, кога су год од то доба носматрали ; јер увек нађоше, да су се болесници за то разболели, што су свињетипу пресну или тек упола кувану јели. А докле ваља месо кувати или пећи, па да трихину утаманимо, то се свакојако пробало, и довде се до шло; Кад се месо од ирилике обично скува, онда се не треба бојати, али не треба заборавити, да са кувањем ваља врло бри жљиво ностунати. Кад ће се месо раскувати, то се равна по његовој снази, а може га и убрзати, ако га испросецамо, или га истранџирамо на мања парчад но */ 4 — I J 2 фунте

Из свега тога види се, да се свак по својој драгој вољи може сачувати од тих шкодљивих мукгаџија, само ако нази, да му се свињетина или кобасице честито скувају или испеку. Нека се нико не боји, већ иек једе свињетину свако ; болест од трихине долази просто с тога, кад се ко наједе пресног или у пола куваног меса. На против печеница од крмета, у којој нема изнутра ни трага од крви, није баш ништа опасна, на је и боља од куваног меса и кобасица Исто тако сасвим се утамани трихина и онда, кад шунку добро осолиш, иа је по гом држиш 10 дана у оџаку. 10/1. 1879.

НАЈВЕЋА СРЕЋА.

С НЕМАЧКОГ.

Ррата од ормаиа била су малко отшкринута; кроз тај мали отвор продирали су унутра сунчани зра<ж> дш нросипајући своје златно светло по сређеном, са плавим пантљикама новезаном рубљу. У најгорњем оделењу у орману стајала је бела кутија са псзлаћеним окрајцима а ноклопац јој само у полу отворен био. У дну кутије лежало је на фином белом папиру увело цвеће: једна ружица, венац миртин и китица љубичица. Сунчани зраци ушуњаше се и у кутију и сада су слушали између оно троје овај разговор; „Јесте ли ви, док је орман био отворен, видели ону лену жену са красном девојчицом на руци? уиита ружица. г Дакако“ одговори миртин венац и китица љубичица „и ми је нознајемо врло добро.“ „И јаје познајем‘ с — рече ружица „ја сам je видела баш онда, кад је најсретнија била.‘ „Ти?*‘ упиташе оно двоје не верујући „иа де нричај нам.“ И ружица стане причати: „Билоје то једнога прекраснога мајскога дана. Ја сам се купала у чистом сунчаном зраку на мојем жбуну у једном леиом врту; лентировима сам допустила бпла, да ме љубе

и они ми шаитаху, како сам краспа. На једаниут зачујем кораке и оназим две људске ирилике, како из сјеничника управо мени иду. Обоје су били млади, а када ми ближе дођоше, оназих, да су обоје и леии: Он црномањаст црних очију, она опет нлава са ванредно лепим великим угаситоилавим очима. Дошавши иред мој жбун застадоше: он се пригне њој и дошану јој нешто, она порумени до очију и обори главу, па га онда погледа бојажљиво својим лепим плавим очима, а преко усница јој нрелети благ мио осмејак, обави му руке око врата и баци му се са свим поверљиво на груди. У гом тренутку он задрхта, па онда отрж.е мене тако да ја писам ни осетила бола тако ме је занело блаженство тих двоје и затаче ме у њезину златну косу, која се још леиршала по његовим грудима. „За спомен на овај незаборављени час“ рече нри том девојани, која се још већма зарумени; и сада се cuajaiue њихове уснице у нрви, врући пољубац. Ја сам тада видела, како из очију девојчиних ировирује пајвећа срећа, какове од онога доба за цело још није доживела.“ Када је ружица довршила своју нричу, онда ће миртин венац озбиљно:

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 5