Женски свет

ски Фељер, и само донде докле му је донирала светлост, бљештао је снег у своме белилу, а по иовргаини му, коју још не беше прошарао ни точак с кола са коњ ским коиитима; нитп пешак са ђоновима своје обуће, светлуцале су ледене звездице. А даље, ноћ се беше сјединила са снсгом у гивкасту маглу, која обмотаваше све. Не бесмо далеко одмакли од куће, кад из једне сиоредне улице бацу иред нас грдна псина. Амалија се трже, прил,уби се уза ме, и, можда са свим нехотице, нри вуче своју меку руку испод моје десне, која је држала кишобран. У свако.ј другој прилици ја бих нрешао иреко тога, али ту, учпни ми се, да је она тнме хтела да се мени баци у заштиту, и, мислећи на то, бејах се веома понео. Корак ми је чвршћи но догле, а њену руку бејах такође јаче притиснуо уза ме. Бн сте се уилашили, Амалија! рекох јој. 0, нисам; али ми се учини у први мах, да баш иде право к нама. Што није ! рекох јој. Ја бих волео, јер да знате само, како бих вас радо бранио. То сам тако рекао с чистим срцем, а у то пеколико речи огледао се најчистији младачки понос, кога улева у душу младом човеку нежна, она прва љубав, која ниче на онај исти начин, на који се цвеће извија из пупољака, а само за то, што је тако морало да буде. Она само подиже главу и погледа ми у очи, а њена се два ока засветлише у мраку испод кишобрана. Кад бих вам рекао, да ме је тај иоглед учвнио сретнијим. но и какав најбољи дар, можда ми не би веровали, наипакје тако. Ма да сам се дотле врло чссто разговарао с њоме, па чак и па само у соби по који иут; нвкада јој још не рекох, да бих се ради ње радо ставио и тамо где опасност претп. Мени се учини да сам тиме врло много рекао и лепо осетих како ми крв удари у образе; бејах се застидео. Дотле су моји кораци били дужи од њених, а од изјаве, која мшнехотице полети са усана, нродужи и она свој, те смо пепреетано игали у корак. Као сад јеш да гледам њене мале но-

жице у кожној обући нревучене камашнама, како с часа на час провирују из сукања, одвајајући се у јасним контурама иа беломе сиегу. Улицама је било врдо мало света. Обо.је смо ћутали, ма да сам ја мислио да јој говорим о мпого којечему, само нисам знао чиме да почнем. Сваким кора ком били смо све ближе кући, то сам врло добро знао, а тамо ћемо се морати растати, а то ми је веома криво било. Изгледало ми је да идемо брзо. Највише ме је мучило наше ћутање, знао сам, да је то била врло лепа прилика, где би могли да кажемо једно другом миого лепих ствари; знао сам и то, да бих ја требао да први заночнем разговор, али иикако нисам могао да се сетим, шта да јој кажем, чиме да почнем, јер све оно што бих јој рскао, требало би да буде у исто време и лепо и умесио. У том бесмо већ и у улици у којој је била њена кућа. Била је то једна од најширих улица у нашој вароши. Из ве« ликих излога трговачких дућана ширила се на улицу, која је иначе била врло слабо осветљена, бледа светлост, у којој су се врло лено виделе дуге бразде ситиога снега. Милопролазећи били су много чешћи но дотле. Кад смо били већ скоро иред улазом, рекох јој само: Ето нас већ. Баш смо брзо дошли, јел’те? одго вори она. Брло брзо, а много би ми милије било, да станујете даље одавде, како би могли још дуже продужити овај наш пут у двоје, на коме смо истина врло мало говорили ија и ви; али за које време, верујте ми, Амалија, гомила лепих мисли прошла ми је кроз главу. Ја сам непре стано мислио на вас. Како сте ви добри! Колико сам нута, мислећи на вас, иожалила, што и ја немам брата, који би ме волео, као што ви волите вашу сестру. Ја вас веома волим, Емиле. Већ смо били у улазу. Амалија, рекох јо.ј, дал’ би се љу тили, кад бих вас пољубио?

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. G.