Женски свет

имали родовну прииомоћ, - но било јс у току времена доста Iвих ; који еу даном приликом до-

(Свргаиће се)

бијади ирипомоћ за одело или пут. На ово је утрошено на 1500 Фор.

ЗАБАВА.

Г ОСПОЂИЦИ М.

СВЕ ЗБОГ ЊЕГА.

Новела Хермана Хајберга,

Јеси л’ видла сунце сјајно Када ироспе зраке своје Свако срце, миљем згреје Ал’ не згреје срце моје Да л’ си чула итице мале Кад весело заневају Гадосне су ; јер незнају Где јс место, тузи, вају. Шабац 1892.

идо је ветровито зимње. доба. јјШ С када се тај дечко родио. Зима ||НК Г;'6еше тако беснила, да су се вјјјЈјјрДХ тиие у лету смрзавале те мртве на земљу иадале. Вихор је немилице рушио кро јУ вове са кућа. На све страие се чу V ло како се тресу нрозори и врата, j> како страшио хуји ветар кроз димњаке. Ал једна ж,ена не чује од свега тога ништа. Малени створ коме је живот поклонила имао је иа лику два сунца, која су њој сијала, која су њу топлотом својом загревала. Нек бура бесни, оека се реке смрзавају и у кристале нретварају, нека се руши дрвље и камење шта се то ње тиче. Она од свега тога не види и не чује ништа. Ал и најмањи јек оног маленог створа нробудио би је и из најтврђег сиа. А када би снавало, када би мило и здраво му лице румен невиности озарила као оио света сеи лик богомајке, изгледало је тој жени детенце јој као неки ттаднриродпи дар од Бога,- тако, да јој је крај њега било еве малено, све ништаво. Мени једаред дозволише да смем, као дете првнх суседа видети то новорођеиче

Јеси л’ видла у шумици, И у поЈку, шарно цвећс Где весело дигло главу Па ужива дане ереће. Само моје срце јадно Нема миЈва, нема среЈш МлаЈцшо је, ал’ у њему Бесна бура, бесни веће.

Само ноглед твога ока; Кад би пао љупко, мило, У/гипГо би буру бесну И срцс би мирно било. Један осмех са усана Тмојих бајнмх, нека слети И срце lic подлећи ти Неће т’ моћи одолети. Ћ.

„Иди полако Конраде 4 рече ми жеиа идући наиред. Тада подиже снежие завесе, и махну ми да приђем. Не могох срцу одолети. Као што сам морао отворити и преметнути сваку кутијицу до дна, као што сам сваки сат који ми дође до руку мо рао испитати и сноља и изнутра, да, као што сам сваки иредмет који сам угледао морао онипати, тако сам и тога тренутка морао осетити тошш дах тог малише. И сагнувши се пољубих га у чело. Жена сц насмеја, ал њена мисао нс беше боравила на мени, већ на детенцету које беше у колевци. Тада ми рече да идем. Ја је послушах али ми још, и сад осташе у намети они нредмети, које сам опда полазећи опазио: стари енглески часовник са својим јасним ударањем, штит за пећ на коме је била извезена Геновева и велики бакарорез који је приказивао неког умирућег јунака. „Но, донада ли ти се мали Ервин?“ уиита она no што ме је срсла на стеиенима низ које сам ја силазио. Хтела је чак и из мојих, дакле из детињих уста да чује суд о своме детету. Та требало је да се свако диви њеноме детету.

Бр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ.

117