Женски свет

СЕЋАЊЕ.

ВЈЕСЛАВ И ЉУДМИЛА.

Из чешкијех предања.

Сада је могла умрети. На њеиом лику затреитао је израз највећег блаженсгва, а усне јој ее непресгано смешише, бага као да је све оно што је мученички претрпила све мало, све ништаво нрема >вој великој радости коју је доживела у томе тренутку. Издахнула је на његовим рукама. А

Имао сам леио цвеће Свелу ружу, лишће суво А то цвеће у књизи сам Међ’ песмама дуго чуво.

Мзгорела ј’ ружа, Гlепо само оста llа шта ће ми више, Та и то је доста?

Загреб 1890

SiJJio је то мјеееца авгуета. Дан је био врло тоиао. Баш је сунце залаЈзило кад сам се ја нонео на врх високе стијене. У вече августа мјесеца осјећамо се миого угодније, кад се поинемо високо између неба и земл>е. Под мојијем ногама дизала се је магла, баш ко полупрозрачни застор, а на брдима изгледало је као да је откано од злата и зеленила; упоредо самном гордо су се ди.зале маховч ном обрасле развалине стародавнога замка „Гашпбурга 14 , колијевке некада у свој Чешкој знамените и славне породице „ЗајчијаЧ Замислио сам се, те нијесам иримјетио старца, који је сједио под стрејом у четвороугоном торњу. Увијен је био у одрнану и окриЈвену војничку кабаиицу. Старац се помакне и ја се тргох из мисли. Ночесмо разговарати. Ја идем ноћу свуда! Хм! да, тако је то сада Била су некад времепа, када се није нико усудио ноћивати овђе, да сте му поклонили сав овај спајилук. Загпто то ? упитам га. А зар ви иисте ништа чули ? Није онда чудо што питате. Ја би вас са задовоЈвством слушао!

Ал некако једног дана Заболе ме срце младо На од бола и од ваја Огњу ружу с лишћем дадо

ГГеио ће ме еећат’ На нрошлост ми целу, На ружу и Јвубав Давно изгорелу.

он изнурен којекаквим животом и свакојаким патњом на неколико година касније свршио своје дане у једном дому за сироте. Још много година китила је моја мати цвећем гроб оне честите јадне жене, која је била жртва нретеране и нераеудне материнске љубави. ирев. М — та.

Гледао сам сужним бком Како јадно цвеће гори, Уздано сам, иа од туге Болно срце песму створи:

Љубиша М. Чаковац

одговорим му. Старац се радо накани, и ево гата ми је нриповиједао: Прије неколико стотина година живјели су Гашнбуршки госнодари раскошно и великољепно, као краљеви. У њиховом двору Ганшбургу скупљало се је толико илемића, колико и у краљевском у Грачаинма, (замак у Прагу), и чешки су великаши слали к њима своје сииове да. се уче лову и евјетекијем обичајима. С тога су ее Ганбуршки великаши погордили иеизмјерно. Од давнијех времена нису се они слушали с краљем, и, рекне ли краљ у Грачанима „да и , они би у Ганшбургу одговарали „не“ и даље би радили по својој вољи. Од велике гордосги нијесу ни народа љубили, и све им се је туђе боЈве допадало него своје рођено; кћери су своје удавали за грофове и бароие, а господар Микулаш је тежио још за нечим вишим него што је гроФовска круна. Најпријатнији су му гости били саксонски и баварски принчеви, и за једнога између љих мишљаше своју кћер дати. Ајш Људмила је већ одавно Јвубила младога Кошталовића, а тога госиодар Микулаш није ни у сну замишљао, за то што Кошталовићи нијесу никада

Бр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ.

123