Женски свет

владали са богатијем сиајилуцима, а као просгији морадоше се задовољити тијем, ако им је иошло што за руком задобити на војсци. На свијету се тесто догађа, да се човјек сам тјеши пријатнима сновима, а кад се наједном нробуди види пред собом ненријатну истину. Тако се је догоднло и са госиодаром Микулашем. Означивши већ и даи нрстеиовања, сазвавши на ту свечаност гостију са евију страна, а младожења, спп саксонскога кнеза, дошао је са ејајном нратњом витезова, за то што је госиодар Микулаш одредио за тај дан п витешку игру, и миого се је зпанаца еакупило у замку, само лијена ЈБудмила нпје пишта знала Изјутра тога дапа дође госиодар Микулаш својој кће]>и па јој рсче, да ће се она дапас заручити са нринцем саксопскпЈем Албрехтом и да ће се грбу Зајчија сједипити грб саксопскога кнеза. Ове кад би се грбу иашему сјединила и сама царска круна, још и онда би тп оно дужап одустати од такве памјере, одговори наједпом одријешито лијена ЈБудмила. Ти ријешаваш са Оаксопцима нитање о мојем браку без мене? Јест, кћери моја, за то што зиам, Да си ти увијек слушала оца свога, па ћеш ваљда нослушати и сада. А ако пе иослушам? Ти пијеси више кћи моја. М ради туђинца, ти оче, одричеш се својсга дјетета? Нећемо више о том говорити дијете; али оцијени ипак ту срећу, која те чска. - Ако ја нећу да оцјењујем? Госиодар Микулаш иогледа сврју кћер оштријем ногледом, крв му удари у главу, усне му дрхтаху. Видјело се је, да му је јако зло. Па кому сп ти вољиа руку сврју иружити кћери моја? запита госиодар Ми кулаш. Хоћеш ли ти јасна одговора, оче ? —\ Јест, кћери моја! Вјеславу Кошталовићу нрошапута л,епотнца п сакри лице своје на очеве грудн. Гоеподар Микулаш се полако ослободи њеног загрљаја.

Како хоћеш! изрече иа остави собу своје кћери. Глас његов се брзо разнесе, као у зими хујање бурнијех сјеверпијех вјетрова, а очи су му сјале, као муња из црнијех облака. На двору замка искупило се је миого витезова и сваки часак јављао је рог вратарев долазак новијех гостију. Кадјесупце подоста одскочило, појави се и кћи госиодара Микулаша под коиреном украшепом бисером и драглјем камењем, у сјеници парочио за то подигпутој. Гласници сад објавише да игра почиње. Саксоици заиочеше бој прије свију, а пред евјема је ишао младожења. Но какви је то тамо јупак што при ирвом еудару све туђинце једног за другијем из седла избаци и тако сваког, који би се усудио нред њега изаћи. Лице ЈВудмилиио поцрвењело је као иуриур, очи су јој сјале као јутрења зора, за то штоје оиа знала којетај ненознати витез, иснред кога се је одма у ночетку уклонило нетнаест копаља. Саксонеки витезови и нринчеви нијесу знали куда ће погледати од стида, а господар Микулаш сјеђапге мирно као да је замрво, само што су му се очи кријесиле продрзљиво, показивале су, да у њему сад ври, да душа његова нодноси етрашну буру. Кад се је борба свршила рече господар Микулаш принцу саксонскоме: Ради Ваше свјетлоети мојој је кћери дар, ио вољи судбипе, изгубљен, за руку њезину не надајте се. Оче мој! рече ЈБудмила. Награду за иобједу ја дајем славпоме јунаку својесрце. Скините образину витеже! рече госиодар Микулаш. Неиознати одмах то и учини. На лицима свију показала се дабуна; у чаеу опет ноказа се у једнијех страх, у другијех завист, у трећијех смјешкање а најмање их је било, који су се радовали: То је био Вјеслав Кошталовић. Славии витеже! Моја кћи вам даје награду за нобједу своје срце. Нијесам иротиван, али иод овијем условом, рече гоеподар Микулаш Вјеславу. Настаде тишина, да би се била мува чула, кад би пролетјела,

124

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 8.