Женски свет

Доведите ми живога змаја, онаквога, какви је насликан на икони ев. Т>,урђа у Грачапском- замку. Млади витез поклони се, иогледа па Људмилу, а она побијвЈвела као спијег; госнодар Микулага устаде а гласник даде знак да се ночела част у великој двораии замка. Када је другог дана Вјеслав изјашио на красном коњу из својега дома, на нрозору Гапшбуркога замка нојавила се је љепотица и очима нунијех суза иратила је коњаника. Када је већ замакао за сти јепе, упала је наузмак и слушкиње ју па-1)0 ше у несвијести. Вијест о немилосрдпом поступку господара Микулаша разнијела се је но свој Чешкој. Сви добри л 3 уди жалили су Вје слава и молили се, да му Господ Бог буде у помоћи довести живога змаја. Само горди и зли нлемићи ие желигае успјеха Вјеславу, за то игго се је оп усудио ногледати иа кћер ирвога господара у Чешкој. Даи за даиом иролажаше, а мјесец за мјесецом пливаше изнад торп.ева стародавнога замка Ганшбурка. Прогало љето, ирошла и зима, снијег се је већ почео тоиити, а околпи врхови заодијели се свј ежиј ем з леоилом, гаеве су већ долетјеле из далекијех земаља, а и ластавице су лијетале над врховима гордога замка, али ни једна да је донијела ма каквугод вијест о младом витезу. Нико за њ’ пије чуо, пиг I>е се иије о њем говорило. Кћи господара Микулагаа је умирала. Гинула је лагано, као што гине красни цвијетак кад га ночпе црв гристи. Најзиа меиитији љечиици из Италије долазили су у замак, климали би главама и одилазили без уснјеха. Госиодар Микулашје започео себи зидати у Будину нови замак, јога раскошпији, пего Гапгабург, за то гато му се је у Ганшбургу тешко ви!)ало бити до смрти. Када су трећи пут долетјеле ластавице и кружиле иад замком па опда посједале иод прозоре, отворио се једап ирозор иа замку и излетјела је једна бијела голубица тако високо к небу, како не лети ни једна ластавица, а с голубицом је одлетјела и дугаа Људмилина.

Од тога времена је већ наступила седма јесен. Бечејебило хладпо. Последње јато тица отигало је у тоилије крајеве. Већ се је смркавало, када се је један високи витез с брадом до појаса обучеи у страно одијело ириближивао Ганшбургу. Он је вукао за собом некаково огромио тијело. Ишао је збуњено и очи је разрогачио на иут, јер је пут већ био обрастао травом. Куда је нролазио, људи су бјежали испред њега, крстили се и брзо се сакривали То се је враћао Вјеслав и па ланцу је вукао за собом змаја, баш оиаковога, каквога св, Ђурађ на икони у Грачаиском замку под кошкем пробада. Врага од замка су била затвореиа. Иут ник је ударио у тешка жељезом окована врата, и тек на други удар вратар отвори врата. У Ганшбургу иико не живи, речС он и шћагае затворити врата. Ти меие ваљда не позиајеш? рече Вјеслав Кошталовић, ја долазим ономенути господара Миклуша на његово обећање. Госиодар Микулаш живи у Будину, а ирекраспа Људмила лежи овће у стакленом гробу у великој дворани, а ја iy чувам. Изтоворивши те ријечи вратар отвори врата, а кадјевидео за Вјеславом велико неколико хвати дугачко но мирио чудовиште, јако се препаде. Заиста у замку није било живе дугае. Гангабург је више наличио на велику гробницу. Врата од велике двораие била су отворена, на сриједи ie била узвпгаеиа гробница, извана жељезна, а изнутра стаклеиа. Наоколо гробнице горјело је гаест вогатанијех свијећа, а у гробу је иочивала млада вјереница с нрекргатеиијем рукама, са осмјехом иа устима, с изразом небеског спокојства иа лицу и шгјенцем од мирте па глави. Путник је три пута прекрстио стаклени заклопац од гроба, цјеливао га и задубио се у молитву; а се постави на ираг дворапе да стражу чува. Када је дол>е у селу рог ноћнога стражара огласио једаиаести сат, Вјеславу се причињало, да се млада вјерепица оживљава, да се буди из дубокога сна, са лица j'oj не стајаше смртног блиједила, очи joi се засјагае нег-

fip. 8. ЖЕНСКИ CBET

125