Женски свет

„Сваки даи, иа чак и у педељу. а „ И та девојка је увек радила?“ „Увек. Ма у које доба да сам кући Дошао, пашао би је за стбчићем, где inina пад послом. Колико пута сам ја од куће полазпо баш онда када је она ламиу ирипалила, на када би се ноћу кући враћао пз веселог друпггва у коме сам бапчио, затекао би ту јадну девојку где још сеци те ради. Опа је све време док сам се ја провађао и своју младост лењујући трошио неуморно радила. Тако je неко време трајало; по у једаи мах почех ја сам себи нребацивати своју пехатост. Јер, дјшгп прпјател>у док год је моја еуседка била будиа, нисам могао ии ја ока евести. A пије нн могло бити друкчије. Чим би с вечера ушао у собу, угледао би њепу лампу; јесам ли легао, тада сам морао гледати на зид, на коме је иадала светлост са њепе ламне; а но кад и кад се па том зиду виђала и сенка врло мале главине Овамо онамо, иа меие спонадоше чудновате мисли. М нехотице иочех упо рецнвати мој дневви рад, са радом моје суседке и тада сам се то радо призпајем застидео. Помишљао сам додуше и иа то да се нером ие може толико радити као иглом, али тиме нити сам се утешио, иит’ своју савест умирио. Да, да, ја вам кажем, ја нисам могао заснати све дотле, док год сам 'видео па моме зиду светао млаз који ми је слала моја суседка. Зажмурим, па и оиет ма и нехотице морам да зачкиљим оком па оном нравцу где је онај светао млаз. Бивало је да сам се по кад и кад и окреиуо и превриуо, па пајносле морао чак устати и сгати на нрозор да ногледам преко. Најпоеле нисам могао дуже да издржим Помисао да иред собом даи у дан гледам како се пеки бедан човечији створ и

то још слаб женски створ толико папрежс 5 пе би ли себи зарадио кору хлеба, беше ме довела готово до лудила. Чинило ми се да ће та јадна девојка морати подлећи том огромном нанору. Она беше млада, лена то еам одавпа опазио иа зар У шеиом срцу никад није искрсла жел.а за веселим и ведрим животом? Каква ли врлииа борави у њеним грудма кад је кадра да се одрече свега ленога гато живот пружа и да се тако неуморно одаје раду. Еј да сам ја еешто богат. Тако сам млого пута помишљао тада би тајно послао тој девојци огромпу своту новаца! И тада ее заче у мојим грудма нека смеса чудноватих осећаја; беше то нола сажалење пола љубав. „Ради ц шану ми неки тајни глае, „ради па подели са њоме кору хлеба коју зарадиш, Не дај да те оиа својом вредноћом и даље ностиђује. Буди и ти тако вредап као оиа.“ Ија сам своју намеру извео, ја еам тај глас поелушао. Чим би оназио да њена лампа светлуца, седео сам и ја за мојим нисаћим столом, чгтао сам, мислио, писћо, једном речи: радио. И тек када би се њена ламиа угасила, легао би и ја у постењу и то често врло уморап “ „М ви сте тај иапор издржали? и „С ночетка ми је било тешко. Чеето еам мислио да ћу клопути; ал лампа моје суседке увек ме је на даљи рад нодстрекавала и челичила. Ја сам непрестано на измеице читао, писао и учио. И на но године бати када је пролеће грануло добио сам за евој рад прву већу награду!“ „И све то имате да захвалите својој бившој суседци?“ „Јеете, бившој суседци, која је сада моја жена!“ одговори ми иесник, а очи му од ионоса весело заеијаше. По иемач. М — та.

ЧИТУЉА.

Даница Теодоровићка рођ. Жатић, најмлађа чланица наше добротворне задруге Срнкин.а Новосаткиња заменула је напраеном смрћу земал.ски живот. с вечним у суботу 14 (26.) августа о. г. у својој 23. години живота. Даница беше најстарије и најпоносније дете нашег но иггованог суграђанина и трговца Петра Матића, а од године дана мила и дична санутница нашег честитог новог суграђанина и трговца г.

Живка Теодоровића. Живот овог младог пајза беше уз фит, ал кратак, за то је смрт Даници на и изазвала опште саучешће у публици. Дака јој била црна земл.ица! Арон Поновић наш вредни и савесни књи говођа „Матице Срггеке" и „српског народног нозоришта“ преминуо је 3. (15.) августа о. г. у 59. год. живота свог. Беше добар Србин, друг и нријатељ, а узорити супруг и отац. Вечна му намет! „ -

144

Срнска Манастирска Штампарија у Иоком Саду.

ЖЕНСКИ СБЕТ. Бр. 9 s