Женски свет

рука ми се и мимо моје воље дотаче п.ене руке и ја је запитах: „Јело, јеси ли ти мени још увек оно шго си до сада била?“. Н>ене се очи за часак склоиигпе, и она тихо готово ие чујно изусти: „Јесам“. „Јеси ли ми истину рекла?“ упитах је ја још једном. Она отвори очи ногледа на раснеће, које је о зиду висило, а пред којим смо ми случајно стојали па рече: „Јесам, тако ми Бог иомогао“. Када је очи опет на мене управила опазио сам да на њима трепте сузе. У тај мах сам је од свег срца жалио Да ме није био стид на колени би је молио за све што сам јој на жао учинио. Ал она је разумела шта сам мислио док сам јој сузие очи љубио, она је осетила да се вратило моје старо иовереље према њој, јер јој се лице неописаеом милином сијало И тога дана нисмо више о томе го* ворили, бојали смо се обоје да се доти• чемо ствари која је била тако осетл.ива Па, мислио сам на томе ће и проћи Ал није тако било Када сам се тога дана с вечера вра ћао кући, опазим како моја жена нагло искрсну иза рогља, који је био близу наше куће, и како се брзим корацима Уиутила кући. Да сам и ја убрзао кораке не треба ни да вам кажем. Попео сам се уз сгепене и већ хтедох ухватити браву на врати која су водила предсобљу, кад на једном од иоследњих степена опазих нешто бело. Сагнем се и дигнем неки мали ванредно фини омотач за иисма Гоњен л.убомором стрпах га у шиаг, у намери да га у својој соби разгледам. Можете ми слити како ми је било, када сам у собу ушао и свећу нриналио, иа на истом прочитао врло лепим енглеским иисменима потпуну адресу моје жене. Дакле је и опет крива. Она прима мимо мога знања писма, па иримила је једно и дан&с, нза онако свечаног уверавања. Нема сумње, ко би јој други могао и нисати иего онај страиац. Али одкуда на омотачу енглеским писменима иасана адреса? Можда се тиме хтело што скрити од млађих који су нисма доносили. Та на тај начин могло се рећи да су писма моја или

или а шта вам ја сад знам, шта иисам мислио у онај мах. Нисам јој хтео тога вечера ништа да сномињем, нека је нека још ту последњу ноћ остане под мојим кровом, а сутра сутра ћу јој рећи, дајо] ту више места нема. Ал оћу ли моћи све то, и како ли ће ми бити? Па шта ће на то моји пријатељи и нознаници? Шта ће цео свет? Хоћу ли ја моћи ту срамоту иреживети? Таке мисли кидале су моју душу док сам наглим корацима ходао но соби. У један мах чу,ем где се врата моје собе нолако одшкринуше, а на њима се указа Јела. Била је ванредно добре воље. „Бечерас ћемо имати мало друштва, била сам код Ранковићеви, па ev ми рекли да ће нам доћи мало после вечере. „А каде ли си ти дошао?“ упита за тим, пружајући ми руку. А ја, ја сам имао снаге да ту руку нрихватим иа још и мирним гласом да јој одговорим: „Пре четврт часа “ „Тако? Нисам те чула. Вечерас ћемо имати мало друштва. Била сам код Ранковићеви, иа су ми обећали да ће нам доћи после вечере. Ја би до доше волела да смо већерас остали сами“, дода и ириђе ми ближе на се нриви уза ме као што је то често чинила „али пгга ћемо кад није друкчије". Мени се чинило гуја ми лежи на грудима, па и онет сам се усилио да будем што мирнији. Само иисам могао дуго издржати њеие њежности; на пошто сам јој нолако скинуо руку са мога рамена, замолих је најблажим гласом како сам у тај мах умео, да ме остави сама, пошто имам да свршим неки врло важан носао. Она је то од мене врло често слушала, па с тога је ни у овај мах те моје речи пису изненадиле. Још једном сам осетио њепу руку на мојој коси, иа оида сам остао сам, сам са својим мукама. Тога целог вечера била је моја Јела ванредно добре воље. Свирала је, иевала, разговарала се много, једном речи чинила је све оно, гато је мепе у моме уверењу да се добивеном писму од свога драгана радује још више утврдило. Када сам сутра даи устао, рече ми служавка на нитање где је Јела, да је по њу слала Ранковићка и молила је да јој

Вр. 10. ЖЕНСКИ СВЕТ.

157