Женски свет

Душа осећа непријатеост тек онда, кад се телесна увреда мање-више може и заборавити. Кад су телесне увреде нанешене деци 'нмховом околином , опда она у највише случајева држе, да су те увреде учињене неоправдано. Свест о тој учињеној им неправди, изазива бол у њиховој души Дете у таким случајевима илачем својим хоће да изазове у својој околини, ако не освету, а оно бар еаучешће. Наклоност дечја освети чини, да их душа и за мање увреде тишти и боли. Кад дете дође, те се иотужи, да га је ово или оно дете ударило, огребло, стро* валило и т. д. родитељ пајпре треба да извиди ствар и да се увери, да ли дете

има право што се тужи. Ако оно има нраво, оиет за то неје еаветно тужено казнити ни грдити, него само увређено дете треба утишавати речма: „ћути, ти си добро дете! ево ти нешто друго, па и-ди па се играј !“ Свакад је боље учињено зло од стране туђег детета умаљавати, него га на штету нашег детета нравити горим но штоје. Ако је нак дете што плаче, мање-више само криво за учињено му зло, онда с њим треба бити строг и неумитан. Родитељ ваља да рече: „ти си крив, да ти неси то радио, он ти не би зла учинио; други пут тако не смеш радити!“ Дете у таким случајевима ваља оставити нека нлаче, и нека се | каје за евоја иеумесна дела. (Свршиће ее)

ГОСПОЂА ЕЛОДИЈА Л. МИЈАТОВИЋКА.

ГОВОРИО У СРИСКОМ НОВОСАДСКОМ ДЕВОЈАЧКОМ ДРУШТВУ.

ЈШ& ве 11 да није госиођа Елодија Л. 1 Миј атовићка н и шта дру i о р адила, жГ Срнство би јој морало бити за® хвалио и на овим индиректним услуf гама, које је стекла за Срнство и сри ску књижевност тиме, што му је ство рила Чеду Мијатовића. Но њене нраве заслуге нису тражиле индиректне нутове; њене су заелуге за Српство и за српску књижевност директне, на било да узмемо да одењујемо њен самосталаи рад на пољу ериске књпжевпостп, било да оцењујемо њен плодан а благословеп рад, који је у страним књижевностима развила у корист и славу Срнства. Прве године свога боравк ировела је богатећи српску књижевност корисним преводима из страних књижевности Тако је 1865. слободно иревела чувену књижицу Мис Најтиигелове (Miss Nightingale) ~Notes on Nursiog“' и дала joj иатнис: „Нешто о нези болесника“. Тај је превод штамнан у 500 комада и тадашњн га је мииистар нросвете, Коста Цукић. откунио ио изричној жељи кнеза Михапла, п раздао добрим

Бранислав Станојевић,

учееицима Годиие 1866. превела је е еи* глеског и штампала у „Видовдану“ Фулертову причу „Три живота“ (е моралном и ноучпом теденцијом) и Дајкенсову „Борбу живота а и отштампала је у нарочиту књигу. Но радећи тако па српској књизи, госпођа Мијатовићка није заборавила ни на иолитику српску, па је сваком важнијом ириликом слала значајне дописе енглеским листовима, бранећи свагда енергичео у њиме интересе нотиштеног Срнства. FIo од рада њезина на српској књизи далеко је дбилнији и важнији рад, који је за више од две десетине година развила у страној књижевности, упознајући страп свет, а нарочито Енглезе, са Српством: Рекох већ: госиођа су Елодија и Чедомијб Мијатовић два сродна духа Онако духовит и племенит човек, као Чедомиљ Мијатовић, иије хтео да остане жени својој дужником за она иебројена духовна блага, која му је дала, па је за то у богату духовну ризницу своје верне л.убе унео најлепше и најдрагоценије адиђаре духовпог блага српског парода. Чедомиљ је

166

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 10