Женски свет

Мимогред буди речено, да они, који мдого спавају, нису тако зване сањиве природе, него да таки људи могу бити, као што нас искуство учи, врло даровити, и кад су исиавани да могу бити највећи радени. Ако морамо дете из сна пробудити,

било мало, било велико, то морамо врло обазриво чинити; вћу децу можемо речима тихс нробудити, али не јасније него што је нужно; а малу децу у кревету полагано разбудити. У оиште по могућству ваља гледати, да малу децу не будимо из сна.

ПЛАЧ ДЕЧЈИ.

|р|®|ј]ко је дете когод нехотице ударио |Г!“ I или увредио, ваља му рећи: „ћути, lß&H|| оп неје хтео; он ће други нут иазити, опрости му!“ Нехотице учи љене увреде, никако се не смеју враћати. Кад је дете увређено, а родитељ не може да извиди узроке увреде, ваља детету да рече: ~ја не знам ко је крнв; умири се!“ Из исказа једног детета, особито иак оног, које је интересовано, никако се не може знати, ко има, ко ли нема нраво. И код ових врста дечјих увреда, код нас се често ееумесно иоступа. Родитељ кад и кад и не извиди, ко је крив, па псује и ружи оптужено дете; шта више, често се дешава и то, да се родитељ тако заборави, да сам иде, да се освети ономе, ко jv у је дете увредио. Такав постунак сасвим неваља: ту се завађају родитељи за оне ситнице, за које се деца у часу измирују. Такав иоступак је штетан но душевно унаиређивање увређеног детета; оно се тиме учи чинити зло, а да за то други бивају кажњивани. Заиста, тако сиремати децу за живот, у ком их неће нико бранити ни застуиати, сасвим је неумесно. Вредн је овде осврнути се и на онај нлач дечји, што је изазван родитељским казнама; и ту се често деца еасвим неумесно васиитају. Кад родитељи казне дете, онда се овде претноставља, да опи имају нраво, што то чине: По томе, овде има важности само онај ноступак родитеља, што га они обавља ју носле учињене казне, онда, каддете плаче. Родитељи у таким случајевима ваља да се показују, као да их ни мало неје жао, што дете плаче, они ваља да се но-

казују, да имају чврсту вољу, дете и други иут казнити, само ако оно то заслужи. Од родитеља се иште, да своју децу љубе, али за то, од њих се и то иште, да од срца мрзе зла и неупутна дела своје деце. У таким случајевима, родитељима често пе достаје консеквенције, не достаје стал ности у назорима и осећајима. Колико се пута дешава, да се родитељи сажале на дечји плач, да се покају за учињене казне?! Па што је још горе, колико се пута дегаава, да родитељи то деци, својим понашањем и говором и изјављују? Код таких поступака, казна не може извршити своју задаћу, да дете сачува, да то, што је урадило, други пут не чини. После основане и оиравдане казне, дете се мора оставити нека плаче; јер док оно тако плаче, дубоко усађује у своју душу науку, како треба у будуће од злих дела да се чува. Ако иак родитељи својим поступцима тај процес дечјег душевног унапре ђивања покваре, онда им је узалудна била и казна: они су се иред децом изиграли. Ни следећи поступак многих родитеља неје и не може бити за одобравање: Дешава се, да кад отац дете казни, мати не одобрава, и обратно, кад мати казни, отац детету држи страну. И то би имало смисла онда, кад дете о тим пеодобравањима не би знало ништа; али кад се то чини за време саме казне, пред децом, онда је то до крајности неоправдано. Дете у таким приликама има. некога за сигурно на својој страни, поред свега тога што је зло урадило. ТТТта ту онда помаже етрогост овога или онога родитеља? У таким случајевима се дете ни мало не унапређује, оно се ни мало- не учи, да избегава зла и неумесна дела.

Бр. 12. ЖЕНСКИ СВЕТ.

181