Женски свет

Као што се види, код дечја плача, што је изазван родитељском казном, не може бити говора о директном умиривању деч јем. Родитељска казна не иде за тим, да илач и рђаве утиске не изазива; она тежи само за тим, да децу васпита. Само у колико се деца одвикавају од неумесних дела, која казне узрокују, само у толико се ова и од плача одвикавају. Поред наведених непријатности, има још и чисто душевних незадовољства дечјих. И ове врсте незадовољства и увреда имају јака утецаја на дечје васпитање и унапређивање. Ове увреде обично долазе с пол>а, од стране друге деце, од етране одраслих, па често и од каких прилика и појавауприроди. Та незадовољства дечја су у највише случајева, бар са пашег гледишта, не оиравдана; и баш за то, разуверити и иоучити децу односно тога, значи иосту пати с њима при увредама и ненријатностима ове врсте. Ових увреда дечјих има врло миого, исто их тако много има, као што је меого и увреда, непријатних утисака на душу, Свака поједина ова врста незадовољстава, има свој засебни начин поступања. Кад дете плаче, што се неко с њиме нашалио, оно држи, да је тиме осрамоћен.о; јер оно, нгго њему не годи дознају и други, па му се тако нарушава углед. Ако је шала, с које дете плачв, мање више така, да не вређа, ваља детету рећи: „он се шали, кад се сви смеју, смеј се и ти, иа ће бити добро • не треба се срдити ма за што!“ Ако у шали има и подсмеха, ваља детету рећи : „чувај се, пази да будеш добар, иа ти се нико неће моћи подсмевати!" Врло се често дешава, да онај, што се иодсмева, има више мана, него онај, коме се подсмева; али за то детету о томе не треба говорити; јер, оно отуда може долазити до закл>учка, да је добро, да је савршено; кад дете пак таково што уобрази о себи, онда од његова уиапређивања не може бити ништа. Дешава се, да дете илаче, што се боји од чега; то бива, ако је урадило што неуиутио или штетпо, те се' боји казне, или, ако је ириметило што у природи, те се

боји злих последица тога. Код прве врсте ових непријатности, са дететом ваља бити поиустљив; јер кад дете плаче, штојезло урадило или баш за то што се боји казне, знак је, да оно то неје хтело урадити; и већ бојазан сама, у таквим случајевима, у стању је учвршћивети дете у добром делању. Но; поред свега тога, ваља детету показати, да нам је жеља, да оно то више никада не уради. Ако се пак дете боји од мрака, грмљавине и т. д, ваља га слободити речима: „неје то ништа; Бог милостиви чува нас.“ Уз то, добро је у колико деца могу разумети, тумачити им разне појаве у природи, јер заиста то је најбољи начин страх од деце одстрањивати. Кад је детету дуго време, те је услед тога незадовољно и плачно, најбоље је, - дати му какав рад да ради. Ако дете нема воље то да чини, ваља га на то нагонити. Рад је најбоље средетво за iipeкраћивање времена и растеривање досадних мисли; тек после рада ирија и може пријати одмор и нерад Ако дете илаче, што нема нових хаљиеа, добра јела и т. д. па ако му родитељи то набавити ее могу, ваља му рећи : „ми знамо гата теби треба, на то имаш, а што ти не треба, то ти нећемо куиити, па ма колико да плачеш.“ Већ је мало еумњивије вредности изрека: „отац нема то да ти кугш, ми смо сиротиА држим, да детету не треба говорити о еемању и сиротињи, јер налазим, да таково што убија осећај узвишености човечје у детету; таково што, не даје детету да мисли на што боље и племенитије. Док год иде, сиротињу ваља пред децом тајити и крити. Има такове деце, која се сама ударају и треекају о земљу, само да изазову код својих родитеља саучешће или попустљи вост у чему. Таку децу ваља оставити нека плачу и кукају колико им воља; јер, ако им будемо чинили по вољи, помоћићемо их да најпокваренији људи постану: то пак ни један родитељ неје 4 рад да постизава. Као што се види, душевне увреде дечје су понвјвише неоеноване; и баш за то, ту се може највише поправљати само дете, а најмање се може утицати на ири»

182

ЖЕНСКИ СВЕТ, Бр. 12.