Женски свет

крстио. Сви су гледали, да му што више нахуде, а многи је и главом платио. Али ђевојке што су трниле то је за нричаље. Ако је која била макар и мало наочита, за живу главу није емјела изићи Турчину на очи, јер би јој се одмах смркло. Тако стајаше на царини и неки Митар Недозван. Био је то к’о неки трговац, ама је имао подоста година. Управо онјебио некако цинцарског соја, па у нашем народу ни]е имао толико части, па и ако се био оженио Мостарком. А Турци су њега ,најмање узнемиривали. Умио се он пред њима превијати к’о црв и гладцти их низ длаку па сс никога није бојао. И ои је имао једну једиту шћер Стаку. Била вам је то дивота ђевојка, каквијех их данас готово никако и нема. Ако оћеш лијепа кА урнек, а чистуница и ваљаница к’о ријетко која Једном ријечи, бијаше вам то једна од најчеститијих ђевојака у читавоме Мостару. У кући је радила по себи, носила је и воду са Неретве по себи, све ио себи. И баш због тога почеше многи младићи дерати кундуре испред Митровијех врата све чешће; а Митар би тада само изипћо пред врата, да осеири, који би му био најбољи зет. Баш се сиуштало вече. У то доба обично излажаху наше жене и ђевојке ио воду. И у Митровој кући бијаше некако нестало воде, те Стака узе два ђугума и оде на Неретву. Полако и безбрижно заФатила је она воде, па онда стаде да мало отпочине. У тај час дотрча пред њу млади бег Мујагић. А шта ти .овђе радиш? Стака се чисто окаменила од страха и од чуда па ни да ријечи проговори. Шта радиш? Она шути. А чија си ти? Митрова. Турчин стаде. Да није била Митрова, Бог сами зна, шта би он чинио, а овако је само гледаше.

Е, хајде дома, рече јој ua оде натраг, а она шчеиа ђугуме, па потрча к’о махнита. Сјутра дан баш кад је Митар отворио, дође му Мујагић. Сабалакаиросум Митре! Алахразосум честити беже. Бег и не шггајући сједе. Чујеш Митре, ево сам дошао мухајим до тебе, да те нешто запитам. Ефендум? рече Митар покорно. Иајприје ћу ти причати, иоче бег. Синоћ, баш у сами акшам сједим ја у Агића берберници, па нешто егленишем са јаранима. Баш се ја бијах нешто распричао, док иснред бербернице прође једна на воду. Дина ми и турске ми вјере учини ми се кршнија и прикладнија него ли каква Ђурђиетанка. И ја прекидох причу, те пођох за њом. Дош’о сам баш кад је била заФатила воде, те је почех питати, а она ми рече: да је твоја. Митар бијаше преблиједио к’о дувар, па се само укочио иред бегом. А бег настави: Еле да ти кажем, Митре, та ми се ђевојка допала к’о ни једна до данас; па сам, бива, доиго, да те лијепо запитам, хоћеш ли ми је дати? Митар је шутио. Што гођ зажели, то ће јој се створити, живиће ти к’о каква царица, а и теби не ће бити ружно. Митар се мало ирену. Ама, честити беже, ми смо ришћани. Бег се грохотом насмеја. lla шта је то? Ако је ришћанка, ја ћу је лахко потурчити. А Митар се тргну. Потурчити? Моју шћер? Е, честити беже, то никако бити не може. Не може? Не може, честити беже, јер шта би онда евијет? А ко је тебе још за свијет гшт’о? Свијет нека говори шта хоће, мени то није стало. Него ти велим: или ми је дај овако, или ћеш ми је давати друкчије. И бег извади кесу пуну цекина, те је баци пред Митра; а овај се укочио, ua

Вр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ.