Женски свет

не зна шта ће ии како ће. Ако узме дукаге те бегу даде Стаку биће му боље, а ако не да, Стаку ће силом одвести и њему отсијећи главу. Овђе се Митар ноказа баш прави Цинцар. Полако се саже до тала, диже ону бегову кесу и ноклони се бегу: Е ја нристајем, честити беже, ама само да још и љу запитам. Добро, добро, рече бег, па весео изиђе. А Мигар огрча Стаки. Она је баш нешто у кући радила кад он дотрча, иа онако изненадно, иснрекидано јој поче причати: Стако! Знаш ли шта је ново? Ти се удајеш! Ја сам те дао! Стака стаде. Jec’, дао сам те у кућу, ђе ћега живити к’о царица. сви ће ти се клањати и слушати те, а и мени ће бити добро. Стака не може ни да се разабере од чуда, а Митар настави: Па знаш ли за кога? За кога? За бега Мујагића. Стака врисну. За Турчина? Па за Турчина. И ти ме дао? Па гата је? Само ћеш се потур чити, па да живиш ко нико. И ја да се нотурчим? Па шга је? Стака га погледа мрко Па зар ми отац то говори? Говори. Она се исправи. Е макар што те волим и иочитујем к'о свога оца, ја никад не ћу ноћи за Турчина. А Митар плану:

Мораш! Ја сам те дао. Видиш ја сам иримио ово ... ово... И он ноказа кесу. Сад јако пуче Стаки нредочима: Ти си ме прод’о? Ти мораш поћи! Стака онет стаде. Једна јој мисао као стријела кроз главу нрохуја, .. Она се замисли... Па стаде иред оца. Добро, иоћу за Турчииа. Учинићу, што ]ош ни једна Срикиња учинила није. И она пољуби оца у руку, а он к’о махнит стаде је цмакати Поноћ је давно превалила У својој соби сједила је Стака и молила се Богу. Тога јутра доћи ће по њу, да је потурче, па онда, да је воде бегу Мујагићу. Она је читала све молитве, иа се онда диже те кроз пенџер ногледа на поље.. Иоћ је била дивна. И она полако отвори собу, ua на ирстима сиђе низ басамаке па онда у авлију, те отуда у башчу. Из башче прескочи плот, те изиђе на сокак, па онда потрча што може боље... И сиђе крај Неретве, баш на оно мјеето, ђе је Мујагић затеко. Затим погледа око себе нлашљиво и ирекрсти се. Отац ме је нрод’о, али ми није стало за то. Ја сам Српкиња, права С; п киња. па иећу да погазим своју свету иравославну вреру... Оче, оирости ми!... Вода пљусну, талаеи се размакоше и склонише, те попијеше са собом лијепу Стаку. . Пијевац у близини негдје заијева.. . Зора ноче свићати... Исти дан нестало је и Митра. K’o да је и он отигаао за својом Стаком Сеет. ЋоровиЛ.

Свет. Ћоровић.

КЊИЖЕВНИ ПРИКАЗИ.

Ерила. Лесме од Јулке Јовица Стритимиpoeufi. Земун. 1892. Доброта и лепота ове књиге нотиње већ с насловом. „Крила“ су заиста лепо име за пееме, јер нам уједно и символишу не само суштину њихову већ и значај им. Душом, жељом, осећајима се лети, кад се за маштом вине и сав уну-

трашњи човек; шта више, нежнијем уху се чисто и нричује шушањ невидовних крила, а тај шушан, био би ритам, по ком се несма креће. Но да ли су крила свакога несника доста снажна, да га и ионесу у онај свет, који он види и отворених очију а који је обичнијем човеку отворен тек онда, кад су му очи затворене? Не свакога. Крила пак песнице наше не

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 2