Женски свет

РАЈ И МИЉЕ...

ЗА ГЛАСОВИРОМ.

приказано г-ђици Н. Живковићевој.

Ifr-'aj и миље, сунце, звјезде, Све ; што ,има Бог ; Прелива се ; сја и блиста У иламену ока твог.

Б^~ nStl' И ° е двван ма ј ски дан. 4 §5 Сунце је са љупким осмејком расвоје умиљате зраке, а шарно цвеће подигло своју малену, лепу главицу, да га што боље види у своме сјају сунчани зрак; лептирићи мали весело слетаху с једног цветка на други, да се што више насисају медног, цветног сока, а горе по зеленом дрвећу удесиле птичице своје миле песмице, те све скуиа живи неким лепим, ИДИЈIСКИМ животом. Диван, ситни гласић једног славуја, крји усамљен на једном дрвету весело ио гранама лећаше, као да се надметаше са свирком гласовира, која пролазаше кроз отворен прозор једне велике лепе куће, сред ове лене природе, Завиримо унутра. У лепо украшеној соби, седело је за гласовиром, девојче од својих 18 го дина; девојче, чије се чари могаху мерити са бајном природном децом: сунчаним зрацима и шарним цвећем. Густа црна коса, брижљиво очешљана ; црне очи; румени образи; правилан нос, румена усташца и бајне усне, иснод којих су провиривала два реда красних бисер зубића, украшаваху то мило девојче, које у овом тренутку, нрелеташе својим лаким ирстићима, преко црно-белих акорада Пред њоме је стајао Ивановићев: „Donau“ вал? цер. Ајш како га она свираше? Дивно, божанствено, Звуци валцера, који се испод

Ти си слика ; коју небу Диже мога духа лет! Ти му вјера, ти му нада ; Ти му идол свет!

Твоја љубав небо ми је ; У том небу Бог, Ком се моли, коме служи Олтар духа мог! Мостар 27. маја 1893

Алекса Ристов Шантић.

њених прстића разливаху, опијају и заносе; оно божанско свирање преноси човека у више СФере, далеко, далеко а чаробне звуке, који час да престављаху големе, запенушене морске вале, а час да се враћаху у мирне дунавске вале, примао је собом сиољни ваздух и проносио их кроз лепу природу. Већ су одlекнули и последњи звуци валцера, кад се она диже од гласовира и приђе једном малом столу, на коме ста јаше, мала, лепа кутија од мохагоновог дрвета; извади из шпага кључић и отвори кутију, па између многих иисама ; која унутра стајаху извади једно. Њено лице, као да је сад изгубило ону вееелост, неки мутни израз заузео је место на њеним лепим обрашчићима. Лагано извуче из кутије иисмо и уздишући ноче прелетати очима. „Ах, Боже, и ја још мислим, да сам срећна. Не, не, та ја сам нај несрећније створење. И ја се још осећам срећном, радосном, кад свирам његов омиљени валцер. Његов? Јест, некад је био његов, али сад, кад је норед бечких лепотица заборавио на мене, која га толико љубим, да л’ и сад његов? И казала сам, да га више нећу свирати иа ипак. Али не, не могу га извињавати, та данас се навршило већ четири месеца како ми ни словцета није наиисао. Ах Милане, да тизнаш како јемени*. Она тужно уздисаше.

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 6