Женски свет

Пришла je прозору и гледала, како је се природа у свим својим дражима показала, гледала је цвеће, травке, дрвеће и птичице; гледала је и свима завидела. „Сви су срећни, али само ја.“ И она се оиет поврати, те седе на једну наелоњачу, а у њеним бајним очима, лебдела је по једна бисер сузица. Мисли из прошлости, обузимаху јој лепу главицу. Повраћале се слике, које су прошле, а којих се тако радо увек се ћаше. Сећала се свог милог дитињства. које је весело и безбрижно проводила, када је с њим uo кући и по пољу јурила; па тек оних тренутака ах, та они још како живо сто}е упамети —, кад јој је његова мати тепала слатке речи : да ће јо} она бити мајка, а она се томе тако радовала. Мисли јој се винуше сад на оно време, кад већ више не бејаше дете, но девојчица; кад је ишла у више школе, те се више није могла с њим да игра. Па како је једног дана тужан изгледао, кад је дошао њеној матери и грца* јући у плачу позвао мајку код њих; беше му умро отац; а она га не могаше сама, тако тужног гледати и она је поделила тугу с њим, отишла, где је нико не види и горко плакала. И пролазиле су године; она већ uoстаде озбиљним девојчетом, а он се баш тада спремаше да их остави, да учи меде цину. Еако јој је тада било, кад се по сле толиких година, онако срећно прове дених, раставила с њим, а како је опет с радошћу очекивала његов повратак о Феријама. Молила га је, да их се чешће сећа. Та писмима својим бар да их не заборавља. Она већ није ишла у школу, кад је он једне године дошао. Тако брзо су протекли часови његова бављења. Чесго је њиховој кући долазио и тада њих двоје провађаху време, или шетајући се ио башти, или седећи под гранатом лином, или пак за гласовиром, свирајући му његов омиљени „Donau“ валцер, који је он тако волео. А једног дана како се тога дана добро сећала изрекав јој и оне две

миле речи: „л>убим те а и обећао јој, да ће она бити његова. Како је тада била срећна. Ах те слатке и миле успомене ! Такве мисли прелетаху по њеној глави, а у лепим очима блисташе се каи uo кап оне најбајније и најчисгије течности сузе „Али да није ах не, та вал>да би ирво јавио својој матери; ал ја сам с њом говорила, она ми није ништа казала.“ Она остави писмо на место и закључа кутију. У том се отворише врата и њена мати, лепа средовечна жена уђе у собу. ~Милева!“ Она се прену и погледа у мајку. „Погоди шта си добила“ рече мати, а при том једну руку за леђима. Њу као да нешто текну. „Да није писмо мајчице“. „Јесте, погодила си, пише Милан. Ево ти га“, само изрече, а иисмо већ не беше у њеним рукама. Чим је видела писмо одмах је познала његов рукопис; њено лице одмах је ра* дошћу синуло и она у радости хтеде загрлити и сита се наљубити своје добре мајчице, та она јој донесе нисмо, које Милан нише. „Али хајде отвори сад; ја и онако имам посла, те нећу те у читању узнемиривати“ рече мати и изађе из собе. Она брзо поцепа завој и нестрпелшво зграби писмо из коверте. „Његово, јест његово. Ти ћеш ми Милоше опростити, ја ћу ти све признати. Њене очи брзо прелетаху иреко ситних слова; на уснама јој лебђаше осмех, осмех, који личаше на осмех мајске зоре. Неко лико иута га је прочитала, а затим пољу бивши га, остави у штаг своје хаљине. „И он ни}е крив.' Он је чист као ово мајско сунце. И ја сам била тако несмотрена; очекивах од њега писмо, међутим је он својој мајци за то време свега један пут писао. А сад, сад је положио све испите, сад је свечано промовиран за доктора. И он долази, долази! радосно ускликну

Gp. g женски cbet.