Женски свет

свакоме, ко у чему било помаже својим ближњима! Ближњима се може прмоћи на разне начине . . . Ближњему помаже: ко га с кривога пута уиућује на праву стазу; ко незналице учи ; ко сиротама помаже ; ко се стара за срећу и бољитак њихов: ко потребнима чини милостињу; ко голе заодјене ; ко босе обује, жедне наноји, смрзле огрије и т. д. Кад смо ово набројали, да ли их има у свијету, који врше ове најилеменитије хришћанске дужности? Са одговором можемо бити ирилично задовољни. Прилично велим, што баш није толики број милостивијех, колико би требало и могло бити . . . Дакле у широком свијету има милостивијех. Но да се оставимо големог свијета; ми да се осврнемо на наш српски народ . . . Од како историја знаде за Србе, од увијек их истиче, као народ врло гостољубив. Србин и Српкиња неко задовољство осјећају, кад могу своје ближње угостити у своме дому ... За поштење Србин би ти крви из образа дао . . . Тако је у Срба било до скора . . . Али разне неирилике, у којима се Србин борио, да очувасвоје име, своју вјеру и свој нонос, често пута није могао иомоћи сам себи, а још мање ближњима . . Данас, ко баш треба да предходи у народу, у кога треба Српство очима да гледа, да му помогну у данима тешким, гдје разне „новотарије“ преогимају маха у нашем народу, те се многи жалосни Србин да тако речем, отуђује свог народа и своје вјере православне?.. Баш од гих је многоме девиза: „ Све за се иза свој трбух! 11 И како да не заболи срце, правог Србина, када гледа у ту оригиналну слику истинитога догађаја?!... Напрогив видимо често, да немоћнији нредходе примјером чинећи милостињу у своме народу. А гиме доказују, да им боље и више срце куца за родом својим; доказују, да боље чувају своју вјеру. Зар се и овдје не нотврђује она народна пословица: даје ко има , но ко се научио!

Ове тамне догађаје прекримо копреном презира, које ће жигосати немилостиве, а изнесимо на сриједу, једно свијетло дјело, које ће загријати правом љубављу сваког Србина и Српкињу, од чега Српство треба да се нада свакоме добру, па да то значајно дјело и помаже. Видим, драга читатељко и читатељу, дичног „ Женског Света “, да вам се намрштено чело ведри; срце вам од радости веселије куца; јер можете рећи: „Није ни нас Бог убио, да се немамо чиме поносити?!“ И ја вам довикујем: „Поносите се, јер има још Срба и Cpnкина светла имена /“ . . . Велики бедем, против свакијех новотарија, које штетно утичу, на нашу вјеру и народност, јесте дјело, које су дичне Српкиње извеле, да покажу свијету: да још има српскијех матера, које знају сачувати свој подмладак од ~~куги,е и , која кужи народност српску и вјеру православну. То свето дјело и тај чврсти бедем јесу: „Српске добротворне женске задруге.“ Српске матере и шћери скупљају се у једно нросвјетно коло, а коловођа понио је величајну заставу с хришћанским нат писом: . Удружујте се дичне Срикиње у духовно јединстео! Па вршите хришЛанске и човјечанске дужности својима, јер: „блато милостивима! ! и Многе Срнкиње стале су под ту заставу, и дјелом показују, да имају племените жеље и осјећања; доказују, да им није стало само до себе, до свога, него својим најплеменитијим осећајима хришћанским, траже прилике, да на ближњима умноже свој од Бога даровани им таленат. ТТТто многа браћа, или нијесу шћела; или нијесу могла, то ступају у нросвјетну борбу, наше мајке и сестре. И овај њихов корак, мора обрадовати сву Србадију, која жели и ради за опстанак своје вјере и народности . . . Ова хуманитарна установа, и ова одважност нашег омиљеног женског свијета, обриче нам у будућности велику корист и боље дане... А у садашњости

ЖЕНСКИ СБЕТ. Бр. 6