Женски свет

износи: значај свете вјере и српског имена; јер задружне Српкиње жртвују себе за наш напредак, за вјеру прађедовску и име сриско. Ми треба да се поносимо, што имамо тако племенитијех срца, као што су срца нашијех задружнијех Српкиња. Задружне Српкиње, својим радовима показале су, да врше узвишена дјела хришћанска и да им је у томе путевођа, сами Спаситељ. Оне се управљају ио еванђелским ри јечима: »Ео иомаже ближње своје, њему Бог иомаже /“ Колико ли је и колико сиротијех заодјенуто; колико ли је убрисано суза жалосница?? Заиста врло много! А ко све то учини? Једино задружне Српкиње, својим самопрегоревањем и челичном вољом . . . Може Бог дати а и хоће, хвалимо га! Да ће скорим временом, свако мјесто,

гдје Србина има, имати своје „ Добротворпе женске задруге.“ А задружне Срнкиње, застално ће бити и одржати се на правој висини илеменитијех човјечанеких осјећаја и хришћанске дужности. И док их има и траје, бориће се. да буду бранич нашијех српскијех идеала: вјере и имена; да буду праве мајке и сестре, које ће мирити заваћену браћу; да ће научити оне. који су жељни науке; да ће просвјетити оне, који су још у тами незнања . . . У свему и свачему показаће, да су достојне и праве Српкиње. А ми, њина браћа притећи ћемо им у помоћ, а у знак особитог признања и поштовања, поклонићемо им се и рећи слава вам сестре! ~Биле сте слијеиима очи , хромијем ндте ; сиротама и удовицама сестре и матере! и као што рече праведни Јов. и у то име кличе вам из даљине ове свима, које сте на том путу хришћанске и српске свјести: Живеле! Фоча, 1894. год.

Мар. С. Поповић-родољуб.

НОЈЕВО ПЕРО.

Данас је нојево перо сасвим обично, јер се може видети и на шеширима сасвим обичног женског света. Та зар једна куварица има нојево перо на своме шеширу? Но кад се у мислима бацимо у прошлост, уверићемо се да није увек тако било Некада је нојево неро красило главу мисир ских Фараона на сгаромисирским cuoменицима нојево перо се ириказује као прави краљевски украс; као знак влада лачког достојанства стотинама година било је нојево неро ношено нред владаоцима азијским, када су куда излазили, затим је у Јевроии било време, када су но јево перо могле носити само племените госиођице и витезови а како је данас? Нојево се перо данас свуда види, јер је иостало јевтино и обично. Тешко је било некада доћи до нојевог пера. Некада су по жарким пустињама на својим брзим коњима Бедуини морали ло вити нојеве, што није лак посао, јер ноје

врло добро трчи. Када су тако дошли до нојевог перја, морали су га носити преко далеких иустиња, док нису дошли у које африканско пристаниште на обали морској. Данас је пак сасвим друкчије; наравно, да ће нојеве по пустињама увек ловити, али у слободној пустињи данас су нојеви врло ретки; и што се данас види нојевог перја на женским шеширима или у лепезама, то је већином чупано перје, које се на миран начин добија, као што се добија гушчије перје, којим пунимо наше јастуке. Ноје није јако дивља тица; кад се с њиме лепо поступа, навикне се на човека, и многа црначка племена одавно су га знала припитомити. Путници по африканским нустињама често су доживели како питоми нојеви иду за караванима и како их с марвом терају заједно на воду да напоје, или на ливаду на пашу. Али лењи урођеници аФрикаиски слабо су се користили том питомошћу нојевом;

Бр. 6. ЖЕНСКИ СВЕТ.