Женски свет

сам ио својој вољи изабрао њу, па и њој је тако исто слободно, да љуби, кога хоће. Она је, ето, Душана изабрала. Ах, мене несретника! Са последњим сунчевим зрацима неста ло је шале и смеја, нестало је игре и песме, нестало нријатне веселе забаве раз драгане младежи, јер се задоволши, весели кренуше натраг у варош, да наставе свој свакидањи живот, а тим су повратили ред и мир шумским становницима, које за да нас узнемирише. И ја стегох срце своје, те учествовах са друговима у забави. Тешио сам се иесниковим речима: да најбоље сноее своју беду они, што ју уму скрити. * Ноћ беше дивна као што је само у то најугодније доба године. Како сам био узрујан, разљућен, једит на све, а највише на њу, то несам могао одмах лећи, већ сам ношао у варош, да се мало разгалим, поутешим. По јасној месечини тумарао сам ио сокаци, и наслађавах се тиха, блага новетарца. Забуњен мислима, нисам ни назио камо тумарам, кад у један мах зачух тиху свир ку, мелодију песме: „Спавај ми чедо моје а . Застадох . . погледах . . и освестих се, јер сам се нашао у улици у којој Јелка станује, а баш под њени прозори стајаху свирачи и свираху. Нритајах се, а сав сам претрнуо, кад сам угледао Душана. Дакле . . истина је. У том маху хтедох . . не, не знам ни сам, шта сам хтео, само знам, да сам се уклонио, да ме нико не опази. Уклонио сам се иопово у самоћу, да јадам и тугујем,| да оплакујем бедну судбину своју. Отишао сам, да жалим за мз губљеним сунцем својим, које ће другога усрећавати, милим, благим иогледима својим. Уклонио сам се од света, да нико не дозна, да Јелку волим. Ах, Јело, ти најмилија ми девојко, зар ми тако загорча живот! 0 судбино клета, што не ули у срце у душу њену онаку љубав, какву сам јадо сада гајио у души својој . . . ти се зар ирохтело, да имаш

једнога више несретника! Па зар мене?! Док сам жив ову бољу преболети нећу, а Јелу, моју милу Јелу никада, никада заборавити не ћу. Ње ради иодносићу јуначки овај терет. Та нико неће, нити сме знати, да ју волим. 111. Beh је крај школске године Љубав према Јелци неје ии нај мање иочела ишчезавати из срца мога. Истим оним жаром још је и сад волим. 0 како бих сретан био, дц је могу својом назвати! Тада бих заборавио сав досадањи јад, сву невољу своју! . . . Али . . . шта ја бунцам. Зар она да иогази реч своју; реч, исти* ниту, искрену, која је иотекла од срца из дубине њене; реч, коју је дала ономе, кога је њено срце по вољи изабрало. ЈБубав своју крио сам од свакога. Према њој не иоказивах се онако милосгив, предусретљив Рад њене среће клонио сам је се. Ни једну песму не дадох јој, да чита, јер неје заслужила, што ме је унесрећила. Па могу ли њу кривити, што другога воли! Тако ми је зар суђено! Данас смо се растали. Растанак . . . Боже мој, како се радујемо томе часу, а кад присие нас је жао, јер се опраштамо од другара и другарица за време или за навек! За навек! . . . Како је то тешко и помислити Две-три године дана провести као бра< ћа и сестре, а сад се растати . . . На жељезкичкој станици необична врева, жагор. Искупило се мноштво светине, да виде леии растанак браће и сестар ~ ра станак . . нрииравничке младежи. Брат брата а сестрица ееју и грли и љуби, не би се, мислиш, никад растали; ал престаде време милом ђаковању-царовању. Ужурбала се светина, јер је већ дат знак, да ће се влак скоро кренути. Међу одлазећима беше и она . . . Јелка. Ја јој приђох ближе, те јој иожелех сретан пут и срећу у живогу и учитељском иозиву. . .

Бр. 7. ЖЕНСКИ СВЕТ

109