Женски свет

ПОСЛАСТИЦА.

Хвала вам, господине, то исто и ja вами желим, док свршите, а уједно вас молим, да ми опростите. ако сам вас буд и нехотице увредила, али .. . тако је морало бити... Са узбуђењем је једва изговорила ове последње речи, а при том је поцрвенила и оборила главу доле. Збуних се чисто, јер ме изненадише ове њене речи, те јој одговорих: , И ако сте, несте својом вољом, хотимице, јер разум срцу не може заповедати у том погледу. O# тога вам и не замерам, не срдим се на вас, што сте заволели Дугаана, та ви сте га слободно по срцу изабрали. И ако ми је тешко, то вам баш за то опет желим срећу у брач* иом животу, но знајте, да вас ја ипак никада заборавити нећу. У том је и последњи знак дат, и ми се растадосмо. Жвижну пара. Крену се влак. Још једно: С Богом ! Сретан пут! Отисну се из млађахни нам грла; а они у влаку запеваше: „Је л’ вас жао Што се растајемо?* Све се вигне и више губљаху умилно тужни звуци те иесме, јер влак све даље и даље одмицаше, док га најпосле нестаде у грдној даљини. Растадосмо се. Она је дакле знала, Да ја њу волим, за то ме је и предусретала онако хладно, од кад јој је Душан љубав изјавио. Па кад ми већ неје суђено, да ја гр лим онај лабуђи врат, да ја љубим оне рујне усне, као што сам више пуиа чи нио у сну . . онда . . . нек им је Богом благословена будућа брачна срећа њина Зар дакле моји снови, моји мили идеали, моје дивне наде морају и не оства-

дајта је слађе од шећера И од шећерлеме, А вредније од бисера И од дијадеме? Београд.

То је жеља, ееле мила, Смијона и иуста: Да пол>убим рујна твоја, Замедљана уста!

рене, да подлегну, нестану, ижчезну. . . Зар мора баш тако да буде?!... IV. После године дана нашао сам овај заборављени забачени записник, када сам се спремао кући, пошто сам довршио све пронисане учитељске науке. Прочитао. сам га, те сам се слатко еамоме себи смејао, како бејах занешен луд за Јелком. А данас? . . , Каква разлика! . . . Истина с почетка сам је се сећао, но сваким даном доцније. пошто ми не беше пред очима, све сам је већма заборављао, те је тако ижчезла и она жарка, занешена, луда љубав из млађана ми срца. Приетао сам сада и ја уз нај веће моје некадање противнике, да је истина: Докле је видим, дотле је љубим, обожавам, Како и не би! Та време се мења, па и ми у њему. За иста је време нај бољи лечник оваким болестима. Па да ли је истински љубљах? Не . . . јер да је истински од срца љубљах, не би је тако брзо заборавио. То беше дакле љубав усијанога мозга ђачка љубав .. . „Беше то уздисајна бо лест . . . као што рече иесник . . . која долеће са месечевим зрацима, а исто тако брзо одлеће на тим сребрним коњицима у не новратА . . И збиља. . . Нема тога ђака, а нарочито приправника, који неје ма и тајно, овако као ево ја, окусио све сласти и све јаде прве љубави. Па зар да не рекнем и ја са несником: „ГБежни осећаји, мили божанствени звуци; слатко и.тужно разнежење душе; мила надо ; вечита срећо коју замишљах; тајанствена радости нрве љубави . . где сте ?. . . где сте ? . . Бечмен, 1894.

Др. Казбулбуц.

110

ЖЕНСКИ СВЕТ Ер. 7