Женски свет

сио Зорку сигурно због мираза, који није био тако сигуран. Али зар је он бољи? уиита Влада. Он је трговац. Па шта је то? Он је богатији. Влада и опет стаде. Ухвати се за бркове, па сучући их, премишљаше нешто. Најносље се одлучи : Онда нека Зорка пробере, рече он. А шта она има пробирати ? дочека тетка. Има. Кога она воли, нека за тога и пође. Ја се и она волимо и нико је не ће ирисилити да за другога пође. Она ми се и заклела! Сад се и тетка укочи. И њезино блиједо и испијено лице, зарумени се од љутине. Зар бага тако ? Тако. Хитро и жестоко викну она Зорку. И за, час Зорка истрча лака и весела као срна, та она ie мислила, да је зову због другога! Зар се ти, ђевојко, иреко моје воље саетајеш са момцима и заклињеш им се? запита тетка. Зорка не одговори. Зар ти волиш овога, а? Волим, прошаита Зорка. Тегка плану, Па мени да не кажеш ? А шта ћу казивати, рече Зорка, која се бијаше мало осоколила, У мојој кући да тако чиниш? Друкчије нисам могла. Тетка застаде. Увидила је, да жестином не може ништа успјети. Зар ти не ћеш Милана, који је бољи и богатији ? Не ћу. Који ће те направити госпођом. Макар. И баш не ћеш ? Не ћу. А ја ти велим да мораш! плану тетка

Али то Зорку не уплаши. Она одважно стаде пред тетку. Тетка! Држала си ме као слушкињу, вазда сам те слушала, али ми ти не ћеш зановиједати и кога ћу љубити ! Ја љубим кога хоћу, а ти немаги ирава да ми то кратиш. Ти ми нијеси туторка него домаћица и газдарица, а ја сам ти само слу« шкиња. Тетка се пренерази. Ово јој је одузело сву моћ, сву снагу. Зар тако ? запита она. Тако. Е, онда ти од мене нема мираза. И не тражим. Не дам ти ни благослова. Бог ће ме благословити. , Она погледа у Владу, а он весео рагаири руке. И они се загрлише као и прије. * Било је љетње вече. Сунце је залазило за брдо, расипајући своје посљедње зраке. Небо се руменило као лице младе моме, кад је несташно момче погледа. Ратари весели враћали су се кући с рада, хајскајући своје лијење волове; па* стири млађани свираху у своје миле фрулице, чији се гласи хармонично стапаху са куцањем малих звона на овновима. Младе и невине моме ишле су на воду пјевајући оне њежне народне севдалинке и кикотајући се. . . Са свих страна чуле су се само пјесме и весели усклици. А Влада, који је дошао за учитеља овђе, изишао је нред кућу па сјео на зелену траву, а до њега његова мила женица Зорка, иа га загрлила. Сад јој се Владо окрену : Је ли, Зорка, би ли сада волила да си богата, да имаш новаца? Ево моје среће, ево ми ботатства ; ја не тражам боље, рече она. Па још јаче пригрли свога мужа.

Свет. Ћоровић.

fip. 8. ЖЕНСКИ CBET.

127