Женски свет

Нијесам ја свачија закрпа, нити обојак на ованку! . . Што јес’ jec’: од истине, и ја не бјежим ; али реци ми ; ђе је данас истина? Многима. је данас истипа: п На врби сви!рала!Ј' Па, на част сваком своје ! Нека пјева, ко гата ’оће, а и ја би’ пјевао, да ми је лако запјевати . . . Кад би ми рекли: „Ма, шта би ти најволио?“ Умио би’ ја њима одговорити, кад би ме морали многи слушати ; а овако ? Боље ће бити: Језик за зубе! па шути... Како дође, нека и прође . . . А, сада ћу вам иснричати једно чудо, о чему ћете се освједочити, да је и ово по моди . . . Таман, ја сио, са мојом лијепом женицом Персом . . . Ако је и постара, мени је лијепа ! Сједимо нас двоје у шљивику. Перса плетијате, а ја уз’о наочаре, очистио их, па их мећем на нос, да и ја мајка му стара прочитам, што-год мз „новина* , шта се догађа по свијету... Нијесам ја никакав политичар, али ми је мило знати, што више . . . Почех да читам, а преда нас бану ђе војка комшиница [имена јој не казујем, да је не срамотим]. Помоз’ Бог! рече, а сва поцрвени, кад мене виђе, и ко шћаше, да се повраги, а ја је уставим ријечима: Шта је ново ђевојко? Бог ти добро д’о! Нишга аџо ! Шћах нешта стрину Персу упитати . . . Приђе Перси, те јој иоче нешто на уво „гаепурати и . Спуштам новине на клуиу, и пажљиво их почех гледати, како се једна према другој превијају шапутајући . . . И, када свршише радознало викнем: „Шта је, ако Бога ! Што кријете од мене ?“ ’нако нешта! одговори моја Перса. Мене то заврти, и опет речем: „Ма, шта ’нако, да чујем и ја?!* Обје ушућеше . . . Ја љутито повичем : „Јесте ли чуле, ја сам овдје господар и ’оћу да знам, шта се ради у мојој кући!

Тада ће комшиница устиђено : „Молим те аџо, опрости ми ! ’оће да нам дођу нека господа чиновници ; ради смо их угостити, па сам дошла, да ми стрина даде за слаткиша у зајам , шећера и масла, да се не осрамотимо ! “... Ја се на то боље у њу загледам... Па, што ће вам слаткиши? Сада је таки обичај, одговори она. Какав обичај ? Бог те онамо њу не убио! Зар се не могу причекати господа с каком чашицом пића, но још дај и друге трошкове! . . Ако су они Срби, не требају њима слаткиши; ако ли су туђинци не заводи туђе обичаје у српску кућу . Нас је стид, да их не угостимо! А, није вас стид искати у зајам?! Може бити мислите, ти ће вам чиновници кућу позлатити. Ако вам је не испразне долазећи тако. ја не био који сам!.. Зар си ти, моја шћерко заборавила, да си Српкиња? А, праве Српкиње тако не раде... Камо ерећа, да нијеси ни једном изашла, пред ту вашу и нашу господу; јер си ђевојка, а ђевојка треба, да гледа на десетере очи, да јој се што неваљало не деси . . Ово ти ја говорим као отац: прођи се ти тога, док је зараније . . . Па ми кажи, јесте ли ви њих позвали? Нијесмо, него они поручили. Па што ће вам онда, кад их не зовете ?! Долазиле прије, па им миле, да нас онет посјете. Ђаволу и та ваша и њи’на посјета! Зар нијесте одговорити им: ОпрсР стите, нијесмо спремни за ваш долазак; кад вас позовемо, онда и дођите. Па свршена ствар. Али то није по моди! Тако ’оће мати. За то и јес’ боље, кад није по моди.. иадна та твојамајка! Да зна, куда долази и шта значи та њи’на посјета, бјежала би она, од њих к’о ђаво од Ми то говоримо, а мајка јој дотрча међу нас и поче шћер грдити, што се најгоре може : „ПГго си се забавила? Ако не дају они, има и другијех!“ Загледам се у њу боље и иомислим:

Бг. 9 ЖЕНСКИ СВЕТ.

133