Женски свет

сад ће ти и ово, да буде по моди ?! И, куд пукло, да пукло, рекох јој : „Шта ти је комшинице, шта си се „удеветила" ? ! u Што ти је брига?! Питај друге, а мене не. . . Знам ја већ све, какав си ми ти пријатељ. Чула сам сада све, што си говорио . . Нијесам ја још непоштена ако сам и удовица. Знам и ја. што је образ. Жао ми ;е јадне Персе, твоје добре жене, што ћеш је распаметити, твојом мудрости... Јадна ми твоја мудрост! Шта си ми се иопио, к’о да те не знам? 1 ? Тако она мени очита, а ја пог’о>главу и слушам, па ношто сврши, почех се према њојзи крстити: „Налет ђавола налет шејгана! Шта је теби главо? Ако сам шта зборио, иијесам, да вас наружим, него да вас насвјетујем . . . Дођи ти к себи!“ Долази ти к себи, а за ме се не старај. Знам ја, шта је теби : Мука ти, ђе у твоју кућу господа не ће и не долазе. Ко ће у „голијота и ? Мислиш, да нико ништа не зна до тебе?! Збио си у ништа, толике године! . . Ако смо вас молиле, вратиле би вам . . . рече комшиница и узе шћер за руку. Да Бог да комшинице, да се не ускајате, а ја ако се и кајем, по твојим ријечима, стар сам може поднијети, кад се нијесам боље иромучио у младост . . . Да имам још десет језика, не би се мог’о с тобом наразговарати . . . Идите ви сад, из моје башче, а ја кад вам дођем у авлију, разбите ми чело; а овдје не! Џаба ти и твој језик, и твоја господа. Да ’ко умједнемо и ми љеба јести, ако имаднемо, и без те твоје господе ! . . .

’ајдемо шћери! Будала смо ; кога смо молили ?! Он ће бели пуцати, кад види, ђе нам господа долази.. . То рече и одвуче нагло шћер преко шљивика, грдећи меие . . . Моја Перса убе* зекнуто гледаше, за њима и само уздахну, а ја се помакох с мјеста, говорећи: „Куку ти је њима ш њином господом! Да су имале и мало памети и образа, не би се пред нама ’нолико Фрукале. Асли је право речено: „Свак се собом искаже какав је.“ Мисле ти оне, ђе ће им „ онм и завирити у кућу, да нико није к’о оне... Неразмишљена памети, шта ли неш учинити? Шта ли још не ће измислити нова мода?!? Моја Перса слеже раме* нима, не знаде ни она у каквом се чуду нађе, па рече: „Да сам јуче умрла, не бих знала, да ми је ’нака најближа комшиница! Боже ме те сам и чула ’наке језичаре!“ Ја се задовољно насмијах . . . Хвала Богу Персо, кад се ми не мијешамо, с онаком господом, к’о што ће нашој мудрој комшиници доћи!.:.... Јако, ако се навршила година, од како се ово догодило, а по нашој варогаи нуче глас : како је наше комшинице шћерка у , другом стању“, загледала се с неким чиновником, који је осрамотио, иа је оставио ... Некоме мило, а некоме мука . . , Кад сам чуо, не да сам се веселио него ме, до срца забољело и жалостиво сам завртио гласом: „Ах, ах, и то је по моди!“ Па куд’ ћеге даље?! Фоча, 1894. год.

Maрко С. Поповић Родољуб.

МОЈА ПЕСМА НЕК ТЕ СЕЋА!

си разно цвеће У прозору свако вече, Зар ти не знаш ко ти даје, Питао си од кога је ? . .

Бела Црква

Да л од зоре оне ране... Мл од звезде оне сјајне... Ил месеца пгго се скрива У заносу кад се снива. Али овај спомен неће, Увенути као цвеће. Моја песма нек те сећа!.. И кад нема више цвећа.

ЈХеп спомен је росно цвеће Шапутањем ти ми рече: Ал на жалост кратко траје Осуши се, па нестаје.

Љубица Стојановића.

134

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 9