Женски свет

љиљан, где га нотњи поветарац њиха. 0! та колико је лепши, но ма које живо створење : та гле, његово се лисје тек сада развило при лепој сребрнастој месечини и не могу 'ока скинути с њега . . .“ „Не, заиста, нема међу људима ништа сличнога“, ионови Кришна уздахнувши. Замисли се мало и рече: „Душе ми моје, хоћу својом моћном речи да, створим једно створење, које ће међу људима оно бити, што је љиљан међу цвећем! Еле нека буде, иа радост човеку и целој земљи. ЈБиљане, постани вилом и стани пред-а ме!“ Задрхта талас, као да, га ластавица крилима додирну, ноћ постаде ведријом, месец јасније засијну, иесма ноћних дроздова ја,че одјекну па одмах и умукну. И чудо се догоди: пред Кришном стајаше љиљан у човечјем облику. И сам се Господ задиви. „Ти бегае до сада љиљан“, рече Кригана, „а од сада ћеш бити цвет мојих мисли и говора.“ И отпоче вила: „0 боже, ти начини од мене живо створење, но где ћеш ме настанити? Сети се, Госиоде, да сам као цветак дрх тала од најмањег поветарца и цвет свој дршћући затварала. Плаших се плаховите кише и непогоде, плаших се грома и муње, на и врели сунчани зраци улеваху ми страха. Где ме мислиш настанити Кришна погледа мудро у звезде, замисли се мало и рече: „Хоћеш ли да живиш по врховима брегова? „Господе, тамо је вечити снег и лед: бојим се.“ „Хајде да ти подигнем палату од кристала на дну (језера) мора.“ „У дубинама морским вију се змије и друга чудовишта: бојим се Господе!“ „Хоћеш ли да идеш у бескрајне стене?“ „0 Господе! буре и непогоде пустоше стене, као дивље хордије.“ „Па шта да радим с тобом оваплођени цветку ? . . . У провалијама Елоре (варош у Источној Индији, чувена са своје богомоље у брегу у граниту избушеие) ста нују свети пустињаци . . . хоћеш ли тамо да се настаниш, удаљена од еветске вреве у једној пећини ?“

„Тамо је мрачно Господе! бојим се!“ Кришна се епусти на један камен и наслони главу на руку своју. Вила дрхташе и понлагаено стајаше нред њим. Међу тим рутрења румен осу се по небу на истоку Језеро. палме и бамбуси засијаше се одзлаћана сунчева сјаја. ЈТуриурни бенгали (врста тица у Индији). сиво-плавичасти ждралови и беле чапље на води сачињаваху читав ход заједно са паунима у лугу, а као пратња истоме одјекиваше ромон од жица и песама из човечја грла... Кришна, се прену из мисли и рече: „То је Валмики иесник. који поздравља излазак ,сунца.“ За тим нестаде завесе од ружичастих цветова и на обали језера појави се Валмики. Чим спази оваплођени љиљан цвет, престаде свирати у харФи. Бисерна шкољка са затегнутим жицама испаде му из руку, и спусти руке доле те умукну, као да га велики Кришна претвори у дрво. Сам се Бог радоваше, што се песник зачуди. видевши његово створење и рече: „Пробуди се Валмики и говори!“ А Валмики рече: „Ја љубим!“ Само толико могаше рећи, само те речи свестан беше. Кришново се лице на то одмах разгали. „Дивна вило !“ рече, „ја нађох једно место на овоме свету, које ће тебе достојно бити: настани се у срцу несника.“ Но Валмики иuo други пут рече: „Ја љубим! “ Воља моћнога Кришне, воља божаства смести вилу у срце песника, те учини провидним срце Валмики-но као кристал. Као летњи дан љупко, мирно, као талас Гангеса ступи вила пред одређеним јој светилиштем. Но кад дубље у срце Валмикино завири, пребледи и кроз кости јој прође зимогроз. Кришна се зачуди. „Оваплођени цветку“ рече, „зар се бојиш и срца несникова?“ „ГосподеД одговори вила, „каково си ми место одредио ? У овом чистом срцу видим снежна брда и дубине морске, у којима живе најчудноватији сгворови, видим степе са својим бурама и неногодама,

Бр. 10. ЖЕНСКИ СВЕТ.

155